„Do kraja dana” Jelene Maksimović u Horizontima Venecije
Program 83. Venecijanskog festivala doneo je i jedan domaći naslov: film „Do kraja dana” rediteljke i montažerke Jelene Maksimović, jedini iz Srbije u zvaničnoj selekciji, prikazaće se u sekciji Horizonti.
- Program 83. Venecijanskog festivala objavljen je 23. jula, a manifestacija počinje 2. septembra.
- Film „Do kraja dana” rediteljke i montažerke Jelene Maksimović jedini je srpski naslov u zvaničnoj selekciji.
- Prikazaće se u takmičarskoj sekciji Horizonti, prostoru koji Mostra rezerviše za nove estetike i mlađe autorske rukopise.
- Festival otvara „Mastilo” Denija Bojla, a žirijem predsedava glumica Megi Džilenhol.
Ima jedan trenutak u kome se, dok Alberto Barbera niže naslove sledeće Mostre, srpsko uho napregne i čeka jedno ime negde između holivudskih. Ove godine ono je stiglo iz Horizonata: „Do kraja dana” Jelene Maksimović, jedini domaći film u zvaničnoj selekciji 83. Venecijanskog festivala, koji počinje drugog septembra.
Program je objavljen dvadeset trećeg jula, i po njemu se već da naslutiti kakva će biti ovogodišnja festivalska kola. Glavnu konkurenciju predvode zvučna imena, „Wild Horse Nine” sa Džonom Malkovičem i Semom Rokvelom, „Prajm tajm” sa Robertom Patinsonom i novi film Vernera Hercoga, dok manifestaciju otvara „Mastilo” Denija Bojla, a žirijem predsedava Megi Džilenhol. U toj vrevi, srpski naslov nije u sjaju crvenog tepiha glavnog takmičenja, nego korak sa strane, u Horizontima.
Jedini iz Srbije, ali ne slučajno
Vredi se zadržati na tome ko potpisuje film. Jelena Maksimović godinama je bila jedno od najpouzdanijih imena domaće montaže, ruka koja je oblikovala ritam tuđih filmova pre nego što je počela da režira svoje. Taj put, od montažerskog stola do rediteljske stolice, retko je slučajan i gotovo nikada nije samo promena radnog mesta. Montažer misli u trajanju, u onome što se izostavlja, u tišini između dva kadra, i kada takav autor stane iza kamere, obično dobijemo film koji veruje slici više nego objašnjenju.
Zato je i podatak da se „Do kraja dana” našao baš u Horizontima manje administrativna sitnica, a više svojevrsna oznaka poetike. Ta sekcija u Veneciji tradicionalno okuplja rukopise koji pomeraju formu, autore koji tek ispisuju svoj opus i kinematografije koje u glavnom takmičenju retko dobiju mesto. Za srpski film, koji u post-jugoslovenskom kontekstu godinama traži prostor između regionalne produkcije i velikih evropskih fondova, poziv u Horizonte nije uteha nego priznanje da tamo ima šta da se vidi.
Zašto Horizonti znače više nego što zvuči?
Lako je selekciju svesti na hijerarhiju, glavno takmičenje kao prvu ligu, sve ostalo kao predsoblje. Takvo čitanje promašuje ono što Mostra zapravo radi svojim sporednim programima. Horizonti su decenijama bili mesto gde su se prvi put videli autori koji će tek nekoliko godina kasnije puniti glavne selekcije Kana, Berlina i same Venecije. To je prostor u kome se rizik još isplati, u kome festival kupuje budućnost, a ne samo overava sadašnjost.
Za našu kinematografiju to znači konkretnu stvar. Jedan film u zvaničnoj selekciji jednog od tri najveća svetska festivala nije statistika za saopštenje, nego ulaznica u međunarodnu distribuciju, u razgovor kritike, u onu vrstu vidljivosti koju domaće bioskopske brojke same ne mogu da obezbede. Uspeh se ovde ne meri nagradom, iako bi ona bila lepa, nego time da li će posle Venecije film imati svoj život na drugim platnima i festivalima, i da li će publika kod kuće uopšte dobiti priliku da ga vidi na velikom ekranu.
Ostaje, naravno, ono što nijedan program ne otkriva, sam film. Do septembra znamo naslov, sekciju i ime iza njih, ali ne i da li će „Do kraja dana” opravdati poziv koji je dobio. A možda je baš to ono najzanimljivije u ovoj vesti, koliko još verujemo da jedno srpsko ime na venecijanskom spisku može da znači nešto više od reda u novinama?
