Filmski centar Srbije: dve godine bez konkursa
Osam filmskih udruženja optužuje Filmski centar Srbije i najveće medijske kuće za crne liste i cenzuru, dok institucija u svetu tvrdi da posluje kao i obično. Variety je ispitao obe strane.
Ime Jelene Maksimović ovih dana stoji na dva mesta odjednom. U Veneciji, gde je nedavno prikazan njen prvi dugometražni film, i u velikom tekstu američkog magazina Variety, u kome ona i njene kolege opisuju srpsku kinematografiju kao industriju bez novca, bez konkursa i, kako tvrde, sa spiskovima ljudi koji ne smeju da dobiju posao.
„Pokušaj da nas ućutkaju deo je šireg napada na radnike, kolektivno organizovanje i na samu mogućnost zamišljanja društva zasnovanog na solidarnosti, jednakosti i slobodi”, kaže Maksimović za Variety.
Njen film „Do kraja dana”, debitantski dugometražni rad, smešten je u vreme studentskih protesta koji su usledili posle pada nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu u novembru 2024. godine, kada je poginulo 16 ljudi. Isti taj događaj je, prema pisanju Variety-ja, i pozadina krize o kojoj njegov tekst govori.
Tekst je 24. septembra objavio novinar Kristofer Vurlijas, a Danas ga je jutros preneo u prevodu. Centralna tvrdnja je jednostavna i teško proverljiva izvan same industrije: Filmski centar Srbije (FCS) gotovo dve godine nije raspisao nijedan javni konkurs za finansiranje filmske produkcije, iako novac za to u budžetu postoji. Ranije saopštenje filmskih udruženja govorilo je o više od 14 meseci bez konkursa, pa se taj razmak od tada samo produbio.
Osam udruženja, među njima Udruženje filmskih producenata Srbije, Udruženje filmskih reditelja Srbije i udruženja dokumentarista i scenarista, potpisalo je ranije ove godine otvoreno pismo međunarodnoj filmskoj zajednici. Ton pisma nije diplomatski.
„Srpska filmska industrija trenutno se suočava sa koordinisanom kampanjom cenzure koju sponzoriše država.”
„Dok Filmski centar Srbije u međunarodnoj javnosti nastavlja da stvara sliku da se sve odvija uobičajeno, stvarnost je potpuna blokada konkursa.”
Producentkinja Jelena Angelovski ide korak dalje i povlači liniju između onih koji rade i onih koji ne rade.
„Već skoro dve godine celokupno institucionalno finansiranje filmske produkcije potpuno je obustavljeno, osim za one koji propagiraju korumpirane obrasce desničarske nacionalističke vlasti.”
Ko odlučuje ko dobija ulogu?
Anonimni producent, jedan od vodećih u zemlji, za Variety je pristao da govori samo pod uslovom da ostane neimenovan. Njegov opis sistema finansiranja je direktan.
„Bilo da tražite javna sredstva za film, finansiranje od nacionalnog javnog servisa ili ulaganja drugih velikih medijskih kompanija, svi glavni izvori finansiranja sada su u državnom vlasništvu ili pod kontrolom države.”
Isti sagovornik opisuje i kriterijum po kome se, tvrdi, danas deli glumačka i filmska scena na one koji dobijaju posao i one koji ga ne dobijaju: „Vaše izjave u javnosti, aktivnosti na društvenim mrežama i to da li učestvujete na protestima mogu da odrede hoćete li dobiti ulogu ili posao.”
Kao firme koje drže takve neformalne crne liste, kritičari pominju Telekom Srbija i United Media. United Media nije odgovorila Variety-ju na zahtev za komentar. S druge strane, Aleksandra Martinović, direktorka za multimediju u Telekomu Srbija, tvrdnje o pristrasnosti kompanije i njene produkcijske kuće TS Media odbacuje kao netačne: „Naši rezultati i naši projekti pokazuju šta radimo i na koji način radimo. Potpuno smo otvoreni.”
Iza konkursa: izbori i nadstrešnica
Ono što Variety opisuje kao krizu jedne industrije teško je odvojiti od šireg konteksta u kome se ona odvija. Nadstrešnica u Novom Sadu se srušila u novembru 2024, premijer Miloš Vučević je zbog toga podneo ostavku, a predsednik Aleksandar Vučić je odbio da učini isto, sve dok nedavno nije najavio sopstvenu ostavku. Vanredni parlamentarni izbori su zakazani za 27. oktobar, u istom mesecu u kome bi, po logici koju iznose sagovornici Variety-ja, konkurs za filmsku produkciju već odavno trebalo da postoji.
Institucionalna kritika u pismu osam udruženja tu i pogađa najviše: nije problem samo što novca nema, nego što Filmski centar Srbije, prema navodima udruženja, pred svetom nastavlja da govori jednim jezikom dok kod kuće industrija govori drugim. To je razlika između zvanične slike i onoga što tvrde ljudi koji bi tu sliku trebalo da proizvode, i upravo ta razlika je razlog zašto je tekst uopšte dospeo na stranice američkog magazina, ne domaćeg.
Anonimni producent, na kraju svog razgovora sa Variety-jem, sažima šta po njegovom mišljenju ostaje kada se taj razmak dovoljno dugo ne zatvori: „Ovakva vrsta cenzure ostavlja ljude bez posla i bez prostora da se njihov glas čuje. A kada sistematski uklanjate kritičke glasove iz filma, televizije i medija, ostaje vam sve mračniji i kontrolisaniji javni prostor.”
