Mountain Music Fest od petka menja zvuk Divčibara

Na planinskom festivalu postoji trenutak koji nijedna gradska hala ne ume da reprodukuje: onaj kada se posle poslednjeg akorda razglas utiša, pa se kroz zvučnike još nekoliko sekundi čuje samo vetar u borovima. Divčibare tu prednost imaju odavno, ali tek je Mountain Music Fest od nje napravio programsku ideju, a ne rečenicu iz saopštenja za medije.

Jedanaesto izdanje počinje u petak, 31. jula, i traje do 2. avgusta, pod sloganom „MMF je razlog”. Glavna bina ove godine nosi raspored koji na papiru izgleda kao greška u kucanju: Bajaga i Instruktori, Rundek Haustor & Ekipa, britanski acid jazz veterani The Brand New Heavies, italijanski Nu Genea Live Band, mostarski Zoster, zagrebački Elemental, pa Nikola Vranjković i Z++. Program dopunjuju Del Arno Band, KOIKOI, Bigru, Paja Kratak, IDEM i Ubili su Batlera, dok elektronski deo večeri vode Marcellus Pittman, Young Pulse, Gino Grasso u tandemu sa LTJ X-Perienceom, Adriatic Social Club i Stella Zekri.

Zašto bi Bajaga i acid jazz stali na istu binu?

Zato što se festivalska kola u regionu godinama vrte oko iste pretpostavke: publika je plemenska, pa svako dobija svoj rezervat. MMF radi suprotno i to mu je jedina prava potpisana stvar. Bajagin repertoar je ovde kanon, nešto što tri generacije znaju napamet i pevaju bez upozorenja. Rundek u post-jugoslovenskom kontekstu funkcioniše kao potpuno druga vrsta memorije, gorča i književnija, a Haustor kao ekipa iza njega dodatno pomera težište ka onome što se retko čuje na letnjim binama.

The Brand New Heavies u toj konstelaciji nisu egzotični gost nego korektiv. Bend koji je devedesetih definisao britanski acid jazz svira gruv, funk i sekciju duvača tamo gde domaća publika obično očekuje gitarski zid, i taj sudar je jedini razlog zbog kog ovakav raspored ne zvuči kao kompromis između sponzora i lokalne turističke organizacije.

Rizik je, naravno, očigledan. Kada na tri dana spakujete rok kanon, balkanski hip hop, dab, italijanski nu disko i detroitski haus, dobijete ili festival sa karakterom ili tri odvojene publike koje se mimoilaze na parkingu. MMF je do sada uspevao da izbegne drugu varijantu upravo zato što ga planina fizički sabija: nema paralelnih megabina na kilometar razdaljine, ljudi se prosto sudaraju jedni sa drugima.

Film, sunce i limenke

Ono što festival pomera iz kategorije koncertnog vikenda jeste ostatak programa. Više od 40 pratećih sadržaja raspoređeno je na četiri bine, od radionica i sportskih aktivnosti do gastronomije, a najzanimljiviji deo je bioskop na otvorenom. Prikazuju se restaurirani klasici „Varljivo leto ‘68” i „Majstori, majstori”, što je potez koji u domaćem festivalskom kontekstu vredi više od još jednog imena na plakatu. Gledati Paskaljevića i Šijana pod otvorenim nebom, na planini, pred publikom koja u velikom broju te filmove poznaje samo preko citata, jeste vrsta kulturne politike koju institucije godinama najavljuju a retko sprovedu.

Organizatori su binu priključili na solarnu energiju i postavili sistem za prikupljanje limenki za reciklažu. Takve stavke obično završe kao dekor u saopštenju, ali na lokaciji koja se zove Divčibare imaju i praktičnu logiku, jer sve što se unese na planinu neko mora i da iznese.

Ulaznice se prodaju preko platforme Gigstix i u knjižarama Vulkan, a deca do 10 godina ulaze besplatno, što festival tiho pozicionira kao porodični izlet koliko i kao koncertni vikend.

Ostaje pitanje koje se svakog leta iznova postavlja: da li ćete na planinu otići zbog imena na plakatu, ili zbog onih deset sekundi tišine posle poslednje pesme?