Zulović u užem izboru za regionalnog „Malog princa“
Roman „Sto posto tuđa posla“, koji je već poneo Nagradu „Dušan Radović“, našao se među kandidatima za priznanje koje se dodeljuje 23. put na festivalu „Vezeni most“ u Tuzli.
- Roman „Sto posto tuđa posla" Olivere Zulović, u izdanju Kreativnog centra, ušao je u uži izbor za regionalnu nagradu „Mali princ", koja se dodeljuje 23. put.
- Konkurišu najbolja dela za decu i mlade objavljena prethodne godine u 4 zemlje: Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Hrvatskoj i Srbiji.
- Ista knjiga već je ponela Nagradu „Dušan Radović" za 2025. godinu.
- Dobitnik se proglašava na završnoj večeri festivala „Vezeni most", koji traje od 14. do 17. oktobra 2026. u Tuzli i drugim gradovima Tuzlanskog kantona.
Nagrada koja se ove jeseni u Tuzli dodeljuje dvadeset treći put ima jedan detalj koji se u saopštenjima po pravilu izgubi: ona nije koverat, nego figura. Bronzani Mali princ, rad akademskog vajara Enesa Sivca, ide uz plaketu i novčani iznos, i taj tročlani paket je na svoj način izjava o tome kako se prema dečjoj knjizi treba ophoditi, dakle kao prema nečemu što zaslužuje da bude izliveno u metalu, a ne otpravljeno zahvalnicom. Ove godine se na spisku kandidata za tu statuu našlo i ime Olivere Zulović.
Njen roman „Sto posto tuđa posla”, u izdanju Kreativnog centra, uvršten je u uži izbor za regionalno priznanje „Mali princ”, koje se dodeljuje u okviru Međunarodnog dečjeg festivala „Vezeni most”. Za nagradu konkurišu najbolja dela za decu i mlade objavljena tokom prethodne godine u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Hrvatskoj i Srbiji, što ovaj izbor čini jednom od retkih tačaka na kojima se četiri izdavačke scene mere istim aršinom.
U Tuzlu, međutim, knjiga ne stiže kao nepoznata veličina. Roman je već dobitnik Nagrade „Dušan Radović” za 2025. godinu, priznanja koje u Srbiji ima težinu upravo zato što se dodeljuje u polju u kojem se retko pravi buka. Kada se isti naslov pojavi dvaput, prvo na domaćoj, pa na regionalnoj listi, to obično nije slučajnost nego znak da je prošao kroz više međusobno nezavisnih čitalačkih filtera.
Zašto je jedan uži izbor u Tuzli važan za srpsku dečju književnost?
Zato što se dečja književnost kod nas hronično tretira kao pomoćni pogon one prave. Nagrade za odrasle prozne knjige dobijaju naslovne strane i televizijske minute, a knjige koje formiraju čitaoca u trenutku kada se čitalac uopšte formira prolaze kroz javnost kao kratka vest. Regionalni izbor tu radi nešto što domaća kulturna politika uglavnom propušta: izmešta knjigu iz lokalnog konteksta i tera je da izdrži poređenje sa produkcijom koja govori istim jezikom, ali dolazi iz drugih uredničkih škola.
Postjugoslovenski prostor je za dečju knjigu, paradoksalno, prirodnije tržište nego za bilo koji drugi žanr. Prevod nije potreban, distribucija je logistički rešiva, a publika je ista po uzrastu i po referencama. Ono što se u praksi dešava jeste da se izdavači međusobno slabo poznaju i da lista poput ove funkcioniše kao godišnji presek koji niko drugi ne pravi. Za autora to znači vidljivost izvan sopstvene sredine, a za sredinu znak da je nešto proizvela izvan rutine.
Šta „Mali princ” zapravo meri
Kreativni centar je i ranije imao tri dobitnika ove nagrade, 2007, 2015. i 2016. godine. Podatak je zanimljiviji nego što izgleda na prvi pogled, jer ne govori o pojedinačnoj sreći nego o uređivačkoj doslednosti, o kući koja dvadeset godina drži isti kriterijum i povremeno ga naplati priznanjem. Nagrade se u kulturi obično čitaju kao presuda o jednoj knjizi. Češće su, međutim, presuda o jednom uredničkom nizu.
Do završne večeri festivala, zakazane za sredinu oktobra, ostaje dovoljno vremena da se knjiga pročita bez pritiska rezultata, što je ionako jedini pošten način da se čita. Statua će otići nekome, a spisak kandidata će ostati kao ono što liste ovog tipa najbolje rade, dakle kao preporuka za čitanje koja traje duže od jedne večeri.
Kada ste poslednji put kupili knjigu za dete zato što ste je i sami pročitali, a ne zato što je bila na akciji?
