Pirotski ćilim čeka UNESCO, Pirot ne žuri

U četvrtak, u dvorištu Muzeja Poništavlja, razboji nisu stajali prazni. Pored njih su, na improvizovanim stolovima, ležali ćilimi koje Piroćanke inače čuvaju u ormanima, izvučeni za jedan dan iz privatnih zbirki i postavljeni pred publiku koja ih retko vidi van porodičnog albuma. Tu je otvoren ovogodišnji Festival pirotskog ćilima, i tu je gradonačelnik Pirota Vladan Vasić izgovorio rečenicu koja grad čeka duže od jednog festivala.

“Pirotski ćilim je odavno zaštićen oznakom geografskog porekla u našoj zemlji, ali očekujemo da u narednom periodu, možda već do kraja ove godine, ili sledeće, bude zaštićen i kod UNESCO-a, kao svetsko kulturno dobro.”

Vasić je to izgovorio otvarajući manifestaciju, i razlika između ta dva statusa nije kozmetička. Domaća oznaka geografskog porekla štiti naziv, dakle utvrđuje ko sme da nešto nazove pirotskim ćilimom. Upis kod UNESCO-a bi zanat prebacio u kategoriju svetske nematerijalne baštine, dakle promenio bi publiku kojoj se ćilim obraća, ne i sam postupak tkanja.

Gradonačelnik je pri tom podsetio da Pirot ima još dva brenda sa sopstvenim manifestacijama, pirotsku peglanu kobasicu i pirotski kačkavalj, i da grad za nešto više od dve nedelje priprema Sajam pirotskog sira i kačkavalja. Naveo je i detalj koji se ređe pominje van same institucije: pre dve godine je Pirot darovao kolekciju ćilima manastiru Hilandaru, gde se, po njegovim rečima, danas čuva u trpezariji. Gesta prema Svetoj gori je ovde iskorišćena kao argument da je ćilim nešto više od suvenira, i uklapa se u širu logiku po kojoj lokalne uprave brend grade kroz simbole koji nadžive turističku sezonu.

Kustos muzeja Lea Vučić je uz najavu dodala ono što celu priču čini manje apstraktnom od administrativnog postupka: postavku ćilima iz privatnih kolekcija Piroćanaca, među kojima se izdvaja primerak star preko sto godina, koji se u jednoj porodici prenosi s kolena na koleno još od kraja devetnaestog veka. To je razlika između zaštite kao pravnog čina i zanata koji postoji nezavisno od njega. Taj porodični ćilim je bio pirotski i pre nego što je postojala bilo kakva oznaka, i ostaje pirotski bez obzira na to kada, ili da li uopšte, stigne odluka Komiteta. Pomoćnica ministra turizma Višnja Rakić je na otvaranju rekla da i sama poseduje ćilim star tri decenije, detalj koji manje govori o turizmu, a više o tome koliko je predmet zaista običan u pirotskim domaćinstvima, nasuprot folklornoj retkosti kakvom ga institucionalni nastup ponekad predstavlja.

Ovde vredi zabeležiti i jednu nedoslednost u samoj najavi. Dok je Vasić na festivalu govorio o roku koji se proteže i na narednu godinu, iz Muzeja Poništavlja je ranije najavljivano da bi odluka Komiteta UNESCO-a trebalo da stigne još do kraja ove godine, bez pomena 2027. Razlika od nekoliko meseci nije dramatična, ali pokazuje koliko je proces koji zavisi od tela van domaće nadležnosti teško uklopiti u kalendar jedne gradske manifestacije.

Festival traje tri dana i, pored postavke, uključuje i radionice tkanja namenjene mladima, deo programa na koji Pirot zapravo ima potpuni uticaj, za razliku od samog upisa. Da li će UNESCO status stići ove ili naredne godine, odlučuje se u Parizu, ne u dvorištu Muzeja Poništavlja. Ono što se odlučuje u Pirotu jeste da li će za dvadeset godina postojati neko ko zna da nastavi ćilim započet pre sto trideset, i tu je radionica, ne saopštenje, prava vest ove nedelje.