Sterijino „Pomirenje“ prvi put u Vršcu, publika bira kraj

Publika koja je u subotu uveče došla u vršačko Narodno pozorište „Sterija“ nije samo sela u gledalište i sačekala da se ugase svetla. Provela je veče krećući se kroz zgradu, od foajea do scene koja jednim delom zalazi među redove, a na kraju je sama, glasanjem, odlučila da li će se dve zavađene junakinje pomiriti. Retko koja premijera u ovom gradu otvara vrata na ovaj način, tako da gledalac uđe u predstavu pre nego što iko od glumaca uopšte progovori.

Reč je o „Pomirenju“, prvoj komediji koju je Jovan Sterija Popović napisao sa svega 24 godine, a koja je scenski život dočekala tek posle njegove smrti. Praizvedba je bila 1956. u Beogradskom dramskom pozorištu, a u Parizu je komad odigran preko 2.000 puta. U rodnom gradu autora tekst do ove sezone nikad nije bio postavljen, pa je subotnja premijera i svojevrsno zatvaranje kruga: komad se u Vršac vratio posle sedam decenija na tuđim scenama, i to u znatno izmenjenom obliku, sa dopisanim likovima kojih u originalu nema.

Adaptaciju i režiju potpisuje Bojana Ivanov Đorđević, a na preradi teksta sarađivao je mladi vršački dramaturg Nikola Stanišić. Premijera je prvobitno bila najavljena za prvu polovinu aprila, potom je odložena, i konačno odigrana početkom septembra, kada je otvorila novu sezonu kuće, u godini u kojoj se obeležava 220 godina od Sterijinog rođenja i 170 od smrti.

Razlog za dopisivanje je praktičan, i rediteljka ga ne krije. „S obzirom na to da izvorni tekst svojim obimom nije dovoljan za celovečernju predstavu, u procesu rada su dopisane pojedine uloge, a neke situacije dodatno razvijene, pri čemu su osnovni kontekst i značenje Sterijinog dela ostali nepromenjeni“, kaže Bojana Ivanov Đorđević za Večernje novosti. Ovo je poštenije priznanje nego što deluje na prvi pogled: umesto da adaptaciju predstavi kao redateljsko čitanje, ona je otvoreno naziva dopunom kratkog teksta, i time skida sa sebe optužbu da je od Sterije napravila nešto što on nije napisao.

Sam zaplet je, i u originalu i u dopisanoj verziji, mala poduka o tome koliko reč „pomirenje“ ume da bude posao. Dve žene dolaze kod istog advokata tražeći pravdu, ne znajući da su obe njegove stranke. On nije pravdoljubiv, nego prevarant i manipulator, koji baš zato zagovara njihovo pomirenje, kako bi ga kasnije naplatio i jednoj i drugoj. Publika u jednom trenutku dobija reč i sama izglasava ishod, čime Sterijina satira o pravosuđu iz devetnaestog veka dobija mehanizam koji je danas uobičajen u eksperimentalnom pozorištu, ali retko viđen na sceni jedne pokrajinske kuće.

Prostorno rešenje ide korak dalje od pukog glasanja, i tu je predstava najambicioznija. „I scenski prostor odstupa od uobičajenih pozorišnih konvencija. Ona počinje u foajeu, nastavlja se u gledalištu, razvija na sceni koja jednim svojim delom zalazi u prostor publike, a završava se učešćem specijalnih gostiju, koji će se menjati na svakom izvođenju“, dodaje rediteljka. Ovakvo premeštanje granice između scene i sale nije ukras, nego produžetak samog zapleta, jer predstava koja pita publiku da presudi mora prvo da je fizički uvuče u sudnicu, a foaje kao mesto gde priča počinje pretvara i najobičniji dolazak na predstavu u prvi čin.

Gosti koji se menjaju od izvođenja do izvođenja nose i drugi rizik, onaj koji obično nosi samo živa televizija, a ne repertoarsko pozorište: nijedno veče neće izgledati isto kao prethodno. Za kuću veličine vršačkog „Sterije“ to je kockanje bez sigurnosne mreže ponovljene šeme, ali i jedini način da se dvestogodišnjica ne pretvori u još jednu obaveznu komemorativnu predstavu koju odigraju jednom i vrate na policu. „Pomirenje“ je time izabralo teži put, ali i jedini koji jubilej čini živim umesto obeleženim, a to je razlika koja se u ovom poslu retko pravi na pravi način.