Pojas Bogorodice i paradoks: kako stojimo u redu, a ne idemo u crkvu

U petak prošle nedelje, oko jedanaest pre podne, prošao sam pored reda koji je počinjao iza Hrama svetog Save i, prema procenama redarstvene službe Crkve, brojao oko četiri hiljade ljudi. Red se vio do Boračke ulice, pa skretao nazad ka platou.

Ljudi su čekali. Neki sa preklopljenim novinama na glavi zbog sunca, neki sa malim flašama vode iz Idea-e, drugi sa decom u kolicima. Predmet čekanja bio je kratak dodir pojasa. Srpsko-crkveni kovčeg koji od 19. maja stoji izložen u Hramu, donet je iz manastira Vatoped sa Atosa.

Stao sam, pogledao oko sebe, i pitao se nešto što sam pitanje nosio nekoliko godina, ali ga nikada nisam postavio ovako jasno.

Paradoks visoke deklaracije, niske prakse

Pitanje je glasilo ovako. Ako je u redu četiri hiljade ljudi u podne radnog dana za jedan kratak dodir pojasa, a u svakoj od skoro hiljadu beogradskih pravoslavnih crkava u svakodnevnoj liturgiji u proseku ima manje od dvadeset vernika, šta zapravo merimo kada govorimo o religioznosti Srba.

Ovaj paradoks je sociološki dokumentovan, ne moja anegdotska procena. Eurobarometar iz 2023. godine, posebno modul o religiji i vrednostima, postavlja Srbiju u sam vrh evropskih zemalja po samodeklarisanoj pravoslavnoj pripadnosti (oko 84 odsto stanovništva).

Ali isti instrument pokazuje:

• redovna nedeljna liturgijska praksa: ispod 9 odsto
• “praktikujem samo o većim praznicima”: oko 38 odsto

Skok je nominalan, praksa je sporadična.

Kulturno-identitetska religija

Pivotujem na sociologiju religije, jer se ovde lako napravi greška. Lako bismo zaključili da je srpska religioznost lažna, ili da je crkva izgubila prostor. Ni jedno ni drugo nije sociološki tačno.

Ono što se ovde dogodilo zove se “kulturno-identitetska religija”. Pojam su, među prvima, razvili Grace Davie iz Univerziteta Exeter za britanski slučaj, a Mirko Blagojević iz Instituta društvenih nauka u Beogradu za srpski.

Davie je za Britance skovala termin “believing without belonging”, verovanje bez pripadanja zajednici. Blagojević je za Srbiju opisao obrnut fenomen, “belonging without believing”, pripadanje bez verovanja, koje opisuje istu strukturalnu situaciju iz drugog ugla. U oba slučaja, religija se odvojila od redovne prakse, ali nije nestala. Transformisala se u resurs identiteta koji se aktivira u izuzetnim trenucima.

Tri tipa aktiviranja religioznog resursa

U Srbiji se aktiviranje religioznog resursa može najjasnije videti kroz tri tipa događaja:

• prinošenja moštiju i svetinja iz inostranstva (Pojas 2026, Mošti Nikolaja iz Barija 2017, fragmenti Krsta) koja redovno donose redove od više desetina hiljada ljudi za nekoliko dana
• nacionalni praznici sa religioznom komponentom (Sveti Sava 27. januara, Vidovdan 28. juna), koji okupljaju desetine hiljada van crkve, ali pet hiljada u crkvi
• lični prelomi (krštenje deteta, sahrana roditelja, brak), koji crkvu pohode još četiri od pet srpskih porodica iako ne pohode liturgiju van toga

Sva tri tipa imaju jedno zajedničko. Religija se aktivira kao kolektivni ili lični obred prelaza, ne kao svakodnevna disciplina.

Šta nam to govori o sebi

Ova struktura nije iznenađenje za sociologa, ona je pre svega indikator. Indikator čega. Indikator toga da je u srpskom društvu posle 1990. godine institucionalni kapacitet svakodnevnih praksi (radnička, sindikalna, građanska, parohijsko-crkvena) erodirao, ali je ostao kapacitet velikih okupljanja oko simbola.

Srpsko društvo bolje radi izuzetne nego svakodnevne ritualne prakse.

Sociolog Anthony Giddens, u “Posledicama modernosti” (Polity, 1990, srpski prevod, Beograd 1998), opisuje kasnomodernu transformaciju religije kao prelaz od tradicijskog autoriteta ka ekspertskim sistemima i ka simboličkim resursima koje pojedinac koristi prema potrebi. Giddensov okvir za Britaniju i Skandinaviju važi i za Srbiju, ali sa važnom razlikom.

U Srbiji simbolički resurs religije nije zamenjen ekspertskim sistemima koji obavljaju iste funkcije (psihoterapija, građanska zajednica, neformalna duhovnost). Ostao je monopol crkve, sa periodičnim aktiviranjem.

Crkveni kontra-argument

Tu sad mora doći kontra-argument koji obavezuje. Postoji čitanje, koje često sreta iz crkvenih krugova, po kome paradoks visoke deklaracije i niske prakse nije slabost srpske pravoslavne crkve, nego njena specifičnost koja zahteva drugačiju metriku. Po toj logici, sami redovi pred Pojasom su forma molitve i forma vere, ne manje legitimne od liturgijske prakse zapadnih hrišćana.

To je argument koji ima istorijsko utemeljenje (vizantijska teologija velikog dela praznika nad svakodnevnim časom), i ja ga ne dismissujem. Ali sociološki gledano, on ostavlja otvoreno pitanje. Ako se kapacitet zajednice meri samo kroz izuzetna okupljanja, šta se događa sa zajednicom u dane kada izuzetnog događaja nema.

Jer 363 dana godišnje izuzetnih praznika nema. A zajednica koja ne radi 363 dana godišnje nije zajednica.

Većina Srba pripada crkvi kao simbolu, ne kao zajednici

Postoji još jedna stvar koju treba reći jasno, zato što se inače ne kaže. U srpskom javnom prostoru religioznost se često postavlja kao kontrast sekularizmu, kao da su samo dve opcije, ili crkva svuda ili crkva nigde.

Empirijska sociologija pokazuje da je stvarna situacija treća. Većina Srba pripada crkvi ne kao zajednici, već kao simbolu, i koristi taj simbol kao oslonac u trenucima kada je svakodnevni život previše neuredan da bi se nosio bez simbola. To je legitimno, ali ne sastavlja crkvu kao instituciju.

Crkva kao institucija zahteva svakodnevnu praksu od svojih članova. U Srbiji ona to dobija od oko 9 odsto, što znači od oko 600.000 ljudi. To je ozbiljna verska zajednica, veća od populacije Niša, ali znatno manja od onih četiri hiljade u redu prošlog petka.

Dva meseca mira

Vraćam se Hramu. Kada je jedna stara gospođa, ispred mene u susednom prolazu, izašla iz Hrama posle dodira, prekrstila se kratko i rekla mužu:

Sad ću dva meseca biti mirna.

Muž je klimnuo glavom kao da i njemu treba samo to.

Pojas Bogorodice je dao dva meseca mira jednoj porodici. Ovo nije malo. Ali jeste, sociološki gledano, nešto drugo od onog što statistika pripadnosti sugeriše.

Pitanje koje ostaje, i koje ne mora imati odgovor, glasi otprilike ovako. Kada zajedničko sećanje koje nas okuplja u redu četiri hiljade ljudi ne uspe da nas okupi u nedelju ujutro u istoj crkvi, da li smo onda u zajednici, ili u publici. I šta od to dvoje pravi društvo.