Korupcija u Srbiji nije mana ljudi, već habitus jednog sistema

U taksiju, pre desetak dana, dok smo se peli ka Vraca, vozač je počeo razgovor sa rečenicom koju u poslednjih trideset godina čujem najmanje stotinak puta. Rekao je: “Šef vam je možda nekad bio pošten, ali kako se popne, mora da uzme, jer ako ne uzima, drugi će misliti da ne ume.” Pogledao me je u retrovizoru, kao da proverava da li me je njegova rečenica iznenadila.

Nije me iznenadila. Iznenadilo me je to što je rečenica izgovorena sa istom mirnoćom sa kojom bi neko rekao da kiša pada jer dolazi sa zapada. Bez moralne osude, bez optužbe, bez iznenađenja. Kao sociološki činjenički stav.

Pomislio sam tada da je vozač, ne znajući to, izgovorio jedan od najpreciznijih iskaza o srpskom društvu koji sam čuo te nedelje.

Habitus kao trajno uređenje

Pivotujem na sociologiju francuskog mislioca Pierre Bourdieu, koji je u knjizi “Razlika, društvena kritika rasuđivanja” (Editions de Minuit, 1979, srpski prevod, Zavod za udžbenike, 2013) razvio pojam habitusa. Bourdieu ga definiše ovako:

Habitus je sistem trajnih i prenosivih dispozicija, strukturisana struktura, predisponirana da funkcioniše kao strukturišuća struktura, koja proizvodi i organizuje prakse i predstave bez potrebe za pravilima koja bi ih svesno upravljala.

Rečenica je akademski teška, ali njena pointa je jednostavna. Habitus je ono što ljudi rade pre nego što razmisle. Habitus je telesno upisano znanje o tome kako se stvari ovde rade, kako se ne radi, kako se uspeva, kako se preživljava.

U srpskom društvu, habitus klijentelizma je upisan generacijski. Šofer iz taksija ga ne brani, ne odobrava, jednostavno ga registruje kao činjenicu okruženja, kao što meteorolog registruje pritisak vazduha. Kada vidite da se aktivista hapsi na Senjaku jer je pomagao bekstvu okrivljenog za korupciju u istom poslu, i kada videte 26 ljudi uhapšenih u MUP akciji za prebacivanje 203 miliona dinara iz budžeta, vi gledate iste dispozicije kako se realizuju u dva različita socijalna prostora.

Tri talasa tranzicije

Srpski sociolog Mladen Lazić, u knjizi “Postsocijalistička transformacija i restratifikacija srpskog društva” (Filip Višnjić, 2011), opisuje srpsku tranziciju kroz tri talasa restratifikacije. Svaki je proizvodio sopstveni oblik korupcionog habitusa.

Prvi talas, devedesetih, formirao je strukturu ratnog preživljavanja, u kojoj je obilaženje pravila bila osnova ekonomske aktivnosti. Drugi talas, posle 2000. godine, formirao je strukturu partijskog kapitalizma, u kojoj se pristup resursima dobijao kroz lojalnost stranci na vlasti. Treći talas, posle 2012. godine, formirao je strukturu administrativnog kapitalizma, u kojoj je granica između partije, države i biznisa postala administrativno nevidljiva.

Posledica je sociološki precizno predvidljiva:

• generacija rođena pre 1980. iskusila je sva tri sistema, zna pravila svakog
• generacija rođena posle 1990. iskusila je samo treći sistem, ne zna da je nekada bilo drugačije
• u oba slučaja, habitus klijentelizma se prenosi kao porodična gramatika, ne kao izbor

Kada srpski vozač taksija kaže da “mora da uzme, jer ako ne uzima, drugi će misliti da ne ume”, on opisuje pravilo trećeg talasa, ali ga prepoznaje kao trajno, kao gravitaciju.

Sećanje koje boli

Ovde, u ovom mestu eseja, ulazim u temu koja se u rubrici Mišljenja teško izlaže, ali se mora. Korupcija u srpskom društvu nije samo problem novca i moći. Ona je istovremeno sećanje koje boli, kako bih to rekao. Generacije koje su u devedesetim ostale bez plata, bez penzija, bez stanova, naučile su da pravila ne štite, već kažnjavaju onoga ko ih poštuje.

Šef koji ne uzima u sistemu u kome se očekuje da uzme nije moralni junak. On je sociološki izopštenik, jer narušava očekivanja okruženja, što povlači sankcije: nepoverenje, gubitak veze, izolaciju. Bourdieuov habitus se reprodukuje kroz sankciju, ne kroz pravilo.

U toj logici, antikorupcijske akcije, hapšenja, presude, nikada nisu dovoljne da promene strukturu. Mogu da promene aktere, ne i scenu. Senjak juče, MUP akcija danas, neki drugi predmet sutra, neće promeniti vozača taksija koji već u utorak ujutro na Vracaru reči izgovara kao činjenicu meteorologa.

Kontra-argument iz vladajućih krugova

Tu dolazi kontra-argument koji se može često čuti od onih koji su za smene i pritvore. Po toj logici, srpska država pokazuje rešenost u borbi protiv korupcije, jer hapsi, optužuje, procesuira. Statistika hapšenja je u poslednjih nekoliko meseci viša nego ikada. Zar to nije znak promene.

Argument ima delimičnu istinu, jer hapšenja su stvarna, predmeti su procesuirani, pritvori su izrečeni. Ali sociološki je argument površan. Hapšenje pojedinca ne menja habitus. Promena habitusa zahteva drugačije obrazovanje, drugačiju javnu sferu, drugačiju ekonomiju u kojoj rad isplaćuje, drugačiji pravosudni sistem u kome se pravilo poštuje bez razlike. Ništa od toga se ne događa simultano sa hapšenjima.

Kada se posle godine ili dve broj antikorupcionih hapšenja meri i meri umešanost vrha vlasti, vrh, po pravilu, ostaje netaknut. Hapse se srednji slojevi, koji su zamenljivi, dok se generalni mehanizam reprodukuje.

Vraćam se vozaču taksija

Vraćam se u taksi iz uvodnog dela ovog eseja. Kada smo izlazili kod moje zgrade, vozač mi je rekao još jednu rečenicu, koju zapisujem ovde u celosti: “Možete vi pisati šta hoćete, profesore. Ali dok ne promenite to kako mi jedni druge gledamo, neće biti drugačije.”

Šta on time tačno hoće da kaže.

Hoće da kaže da se klijentelizam ne reformiše dekretom. Reformiše se promenom očekivanja koja imamo jedni od drugih. Šef koji ne uzima može da postoji u sistemu samo kada ostali šefovi prestanu da ga gledaju kao izopštenika. Vozač koji predlaže poštenje može da postoji samo kada ostali vozači prestanu da ga gledaju kao naivnog.

Pitanje koje bih ostavio čitaocima, i koje delim sa onima koji su izdržali do kraja, glasi otprilike ovako. Kada bismo, recimo, sutra prepoznali nekoga ko obavlja javnu funkciju a ne koristi je za svoju korist, kako bismo ga gledali. Da li sa poštovanjem ili sa sumnjom. I, što je sociološki teže pitanje, da li smo sigurni da bi naš prvi odgovor bio iskren ili samo politički korektan.