Studentski protest na Trgu: generacija koja je prestala da veruje

U sredu u podne, na Trgu republike, prošao sam pored skupine od oko trista studenata. Stajali su okrenuti licem ka pločniku ispred Narodnog pozorišta, ramenima okrenuti zgradi koja je predmet njihovog negodovanja. Nije bilo slogana, nije bilo razglasa, nije bilo lica kamerama izloženih.

Stajao sam tri minuta i pokušavao da rekonstruišem šta vidim. Tišina je bila gusta, ne kao odsustvo zvuka, već kao prisustvo nečega što nije zvuk. Jedna devojka, oko dvadeset jedne, držala je u rukama prazan list belog papira. Tu nije bila parola, nije bila optužba, nije bila molba. Samo prazan papir, podignut do visine grudi.

Kasnije sam saznao da je to bio jedan od ritualizovanih oblika protesta, koji se na fakultetima ove proleća pojavio.

Pivot na sociologiju pristanka

Pivotujem sa scene na sociologiju ovih oblika javnog izlaganja. Britanski filozof i kulturni teoretičar Mark Fisher, u knjizi “Kapitalistički realizam” (Zero Books, 2009, srpski prevod, Fakultet za medije i komunikacije, 2016), formulisao je pojam koji on naziva refleksivna impotencija. Fisher ga definiše ovako:

Refleksivna impotencija nije ravnodušnost. Studenti znaju da stvari nisu dobre. Ali oni znaju i da o tome ne mogu ništa, jer ne postoji vidljiva alternativa unutar sistema koji im je predstavljen kao jedini moguć.

Fisher je pisao o britanskoj omladini posle finansijske krize 2008. Mi smo daleko od toga konteksta, ali je struktura osećanja, kako Fisher kaže, slična. Generacija koja je odrasla unutar tranzicionog srpskog društva ima nasleđenu sliku političkog života kao prostora u kome se ništa fundamentalno ne menja, samo se preraspoređuju funkcije.

Kada vidim trista studenata sa praznim papirima, ne vidim sociološku patologiju. Vidim generaciju koja je internalizovala saznanje da reči više nemaju snagu, da slogani postaju roba koja se kupuje i prodaje na medijskoj polici za dvadeset četiri sata. Prazan papir je u toj logici jedini iskaz koji se još ne može komodifikovati.

Tranzicija koja nikad nije završena

Srpska sociološkinja Marina Blagojević-Hjuson, u zbirci eseja “Žene Srbije i tranzicija” (časopis Filozofija i društvo, 2008) i kasnije u “Mapiranje mizoginije u Srbiji” (AŽIN, 2005), dokumentovala je nešto što je za današnju studentsku generaciju centralno. Srpska tranzicija nije bila istorijski događaj sa početkom i krajem, ona je postala stalno stanje društva.

Generacija koja je rođena oko 2003. ili 2004. godine, koja je danas na fakultetu, nikada nije iskusila stanje koje bi se moglo nazvati normalnošću. Za njih je provizorno trajno stanje:

• nesigurnost zaposlenja je norma, ne kriza
• emigracija je opcija u kalendaru, ne odluka u životu
• veza između rada i mogućnosti da se kupi stan je pukla
• veza između obrazovanja i socijalnog uspona je oslabljena
• politika je medijski žanr, ne mesto na koje se može uticati

U toj strukturi, klasični politički protest, sa parolama, vođama, jasnim zahtevima, postaje za njih sumnjiv. Ne zato što im nije stalo, već zato što je takav protest u njihovom iskustvu uvek završen tako što su ga drugi instrumentalizovali. Tišina i prazan papir su pokušaj da se obeleži granica koju politički profesionalci ne mogu da pređu.

Kontra-argument iz starije generacije

Tu mora doći kontra-argument koji se često čuje u medijima i u razgovorima ljudi mojih godina. Po toj logici, studentski protesti su naivni, nedosledni, bez jasnog programa. Stariji komentatori postavljaju pitanje: ako ne traže ostavku, ako ne traže izbore, ako ne traže konkretne mere, šta zapravo traže.

Argument je iskren, ali je istovremeno strukturalno gluv. On polazi od pretpostavke da je politika prostor pregovora između zahteva i odluka, što je modela iz dvadesetog veka. U dvadeset prvom veku, posebno u postsocijalističkom kontekstu, ta veza je pukla. Vlada može da ignoriše bilo koji zahtev, jer ne odgovara biračima na klasičan način. Mediji mogu da obezvrede bilo koji slogan, jer se za dvadeset četiri sata reciklira u njegovu suprotnost.

Mladi to znaju iskustveno. Stariji to znaju intelektualno, ali ne emocionalno, jer su odrasli u svetu u kome je politika još uvek nešto što se dogadja. Razlika je generacijska, ne moralna.

Da li su oni pasivni ili su odrasli pre nas

Vraćam se na sredu u podne, na Trg republike, na studentkinju sa praznim papirom. Posle protesta, prišao sam joj i pitao šta papir znači. Odgovorila je, bez ironije, sa potpunom mirnoćom:

Znači da neću da pišem ono što ćete vi kasnije moći da iskoristite. Kada budem znala šta hoću, ja ću to reći. Do tada, ovo je rečenica.

Ostao sam nekoliko trenutaka u ćutanju. Kasnije sam shvatio da je njena rečenica sociološki preciznija od bilo koje analize koju sam mogao da napišem. Ona ne traži ustupke. Ona obeležava prostor unutar kojeg se može započeti pregovaranje. Razlika između to dvoje je razlika između politike i postpolitike, kako je Fisher to definisao.

Pitanje koje mi je ostalo dok sam se vraćao u redakciju, i koje delim sa onima koji su čitanje dogurali do ove tačke, glasi otprilike ovako. Da li je generacija koja danas drži prazne papire pasivna, kao što govori njeni komentatori, ili je odrasla brže nego što smo mi spremni da priznamo. I, što je sociološki teže pitanje, da li je njihova ćutanje zapravo prvi iskreni politički iskaz koji je u srpskoj javnoj sferi izgovoren posle decenija.