Kafana je ostala, ali razgovor sa nepoznatim čovekom je nestao

U kafani Tri lista duvana kod Kalenić pijace, u utorak oko jedanaest pre podne, seo sam za sto pored prozora. Imao sam dva sata između dva sastanka. Naručio sam kafu i pokušao da preslušam šta čujem oko sebe.

Pred sobom, za pet okolnih stolova, sedelo je dvadeset jedan čovek. Dva stola od po tri osobe, jedan sa četvoro, jedan sa dvoje, jedan sa pet. Ono što me je u prvih dvadeset minuta pogodilo bilo je odsustvo nečega. Niko nije pogledao ka susednom stolu. Niko nije ponudio cigaretu nepoznatom čoveku. Niko nije postavio pitanje koje bi imalo univerzalan oblik, tipa, izvinite, znate li koliko je sati ili gde je toalet.

Bio sam jedini posetilac koji je sam sedeo. Tako sam ostao do kraja. Niko mi nije prišao, ja nikome nisam prišao.

Kafana koja je bila javna sfera

Tu se moram zaustaviti, jer je ovo sociološki značajna razlika. Pre dvadeset godina, u istoj kafani, ja sam sa nepoznatim ljudima koji su sedeli za susednim stolom uglavnom razmenio bar tri rečenice u toku sata. To je bila norma. Penzioneri za susednim stolom bi me pitali šta radim, šofer bi prokomentarisao vrema, čovek za prozorom bi mi ponudio cigaretu kada sam izvadio svoj paklić.

Niko od njih nije bio moj prijatelj. Niko od njih nije ulazio u moj život. Razmena se završavala u trenutku kada bi neko od nas ustao i otišao. Ali, dok je trajala, ona je bila politički i sociološki značajna. Ona je bila praksa javnosti, kako je to definisao američki sociolog Richard Sennett.

Pivot na Sennetta

Pivotujem na sociologiju Richarda Sennetta, čiji je glavni rad za ovu temu knjiga “Pad javnog čoveka” (Knopf, 1977, srpski prevod, Mediterran Publishing, 2010). Sennett u njoj formuliše tezu koja danas zvuči kao opis srpske kafane 2026. godine:

Moderna pretrpana intimnost je postala vrsta tiranije, koja postupno briše prostor za odnose koji bi se mogli odvijati između nepoznatih ljudi bez razmene privatnih sadržaja. Tako se gubi praksa javnosti, koja je istorijski počivala na sposobnosti da se sa strancem razgovara o stvarima koje nisu privatne.

Sennettova teza je delom istorijska, delom sociološka. Istorijski, on tvrdi da je u devetnaestom veku evropska kafana, evropski trotoar, evropski park, bila mesta gde su nepoznati ljudi mogli da razmenjuju ideje, šale, kratke priče, bez potrebe da obelodanjuju ko su. To je bila javnost u operativnom smislu, ne u apstraktnom.

Tokom dvadesetog veka, posebno posle Drugog svetskog rata, ova praksa se sistematski smanjila. Ljudi su prešli u privatni prostor kuće, intimnih krugova, telefonskih razgovora, kasnije ekrana. Razgovor sa strancem je postao sumnjiv, jer nije imao očiglednu funkciju.

Beogradska kafana kao srpski slučaj

Srpski sociolog Ratko Božović, u knjizi “Iskušenja slobodnog vremena” (Čigoja štampa, 2010), opisuje istoriju beogradske kafane kao istoriju srpske urbane modernosti. Po Božoviću, kafana je u Srbiji bila više nego mesto za kafu. Ona je bila:

• politički forum, u kome su se kovali izborni dogovori
• književna sfera, u kojoj su pesnici čitali jedni drugima
• ekonomski prostor, u kome su se sklapali poslovi rukovanjem
• građanski univerzitet, u kome su se učile veštine ophođenja sa nepoznatim
• demokratski prostor, u kome su se sloj i status privremeno suspendovali

Sve te funkcije, Božović napominje, počivale su na nečemu što danas izgleda jednostavno, ali sociološki nije bilo. Na sposobnosti da nepoznat čovek priđe nepoznatom čoveku, započne razgovor, i da se razgovor odvija po pravilima koja niko nije eksplicitno postavio.

Kontra-argument o opreznosti i bezbednosti

Ovde dolazi kontra-argument koji je u srpskoj javnoj sceni dobio dosta težine u poslednjih petnaest godina. Po toj logici, ljudi više ne razgovaraju sa nepoznatim ne zato što su atomizovani, već zato što su ispravno oprezni. U sredini u kojoj su se mediji punili pričama o prevarama, krađama, zloupotrebama poverenja, racionalna strategija je da se ne priđe nepoznatom, jer ne znaš šta on hoće.

Argument ima delimičnu istinu. Stvarno se desilo da je broj prevara na ulici porastao, posebno onih usmerenih ka penzionerima. Stvarno se desilo da su mediji takve scene preuveličali. Stvarno postoji racionalan osnov za rezervu.

Ali argument je samo polovično tačan. Sennett bi rekao da povlačenje u intimne grupe nije rezultat opreza, već posledica strukturalne promene u kojoj se sve više očekivanja koja smo nekada imali od javnog prostora preselilo u privatni. Telefon zamenjuje slučajan razgovor. Aplikacija zamenjuje pitanje konobaru. Mreža prijatelja na ekranu zamenjuje mrežu poznatih za susednim stolom. Oprez je posledica, ne uzrok.

Veština koja se ne nasleđuje

Vraćam se u Tri lista duvana. Pred kraj druge kafe, kada sam ustao i platio, prošao sam pored stola na kome su sedele dve gospođe od sedamdesetak godina. Jedna od njih, koju nisam poznavao, podigla je pogled i rekla:

Vidimo se odavno, hvala što dolazite svaki utorak.

Bio sam zbunjen. Nisam je nikada video. Pokazao sam to izrazom lica. Nasmejala se i dodala:

Ja sam stara, pa pomešam ljude. Ali volim kada mi neko dođe, makar i nepoznat. Vi me podsećate na nekoga koga sam volela. Doviđenja.

Razmena je trajala dvadesetak sekundi. Bila je nepravilna, čak donekle nepristojna prema savremenim standardima. Ali je bila sociološki centralna. Ona starija žena imala je veštinu razgovora sa strancem koju je naučila negde u svojim dvadesetim, i koja se u njenom telu zadržala čak i kada je ostatak društva izgubio.

Pitanje koje mi je ostalo dok sam izlazio na ulicu, i koje delim sa onima koji su čitanje ostvarili do kraja, glasi otprilike ovako. Ako veština razgovora sa nepoznatim čovekom nije nasleđivana, već se uči vežbom u javnom prostoru, šta se događa sa generacijama koje takav prostor više nemaju. I, što je sociološki teže pitanje, da li možemo nazvati javnim društvo u kome se javnost svela na ekran.