Lunch-meeting u Knez Mihailovoj: ko gubi kada srpski jezik gubi srpski

U kafiću u Knez Mihailovoj, sreda prošle nedelje oko jedan po podne, sedeo sam pored dva muškarca u poznim tridesetim. MacBook-ovi su im bili otvoreni na stolu. Razgovarali su brzo, u mešavini formalnog i prijateljskog tona.

Razgovor je trajao tačno šest minuta. Merio sam ga na sopstvenom satu, već mi je postalo profesionalna deformacija. U šest minuta, prebrojao sam dvadeset osam reči koje nisu srpske, ali su izgovorene unutar srpskih rečenica i sa srpskom gramatičkom strukturom.

Spisak je nepotpun, prestao sam da pišem kada sam shvatio koliko je dug:

• tasking, deliverable, scope, stakeholder, alignment, sync, follow-up
• kick-off, retrospektiva, KPI, headcount, ramp up, freelance
• briefing, brainstorm, mockup, deadline, blocker, milestone
• sprint, dashboard, backlog, board, manager, lead, partner
• slack me, escalate

Ovo nije bila tehnička IT diskusija. Razgovarali su, koliko sam mogao da razumem, o lansiranju novog dela poslovanja jedne srpske turističke firme.

Sociolingvistički podatak, ne purizam

Donosim ovaj brojač ne kao kritiku tih dvojice ljudi, ni kao standardnu purističku tugu zbog “kvarenja jezika” (purizam je u zabranjenom rečniku ove rubrike, ne mogu da iz tog ugla pišem ni da hoću). Donosim ga kao sociolingvistički podatak.

Šta se događa sa srpskim jezikom kada šezdeset osam odsto profesionalnog rečnika dva tridesetogodišnjaka u kafiću u Knez Mihailovoj nije srpsko, premda se sve poređa u srpsku gramatičku konstrukciju. Pitanje je nelagodno, jer ima više slojeva. Svaki sloj je povezan sa drugim društvenim pitanjima koja, gledana zasebno, deluju manje politički.

Bourdieu i jezičko tržište

Pivotujem na sociologiju jezika. U knjizi “Jezik i simbolička moć” (Harvard University Press, 1991, srpski prevod u izboru “Šta znači govoriti”, Beograd 1992), Pierre Bourdieu je razvio ideju koja se na srpski slučaj 2026. primenjuje skoro doslovno.

Bourdieuova teza glasi:

Jezik nikada nije samo komunikacijski medij. On je istovremeno tržište simboličkog kapitala, u kome različite varijante jezika imaju različitu društvenu vrednost. Jedna varijanta postaje dominantna ne zato što je objektivno bolja, već zato što je upotrebljavaju nosioci ekonomske, političke i kulturne moći.

Kada šira populacija prihvati tu varijantu kao “ispravnu”, ona istovremeno prihvata i strukturu moći koja je tu varijantu uspostavila. Bourdieu je to opisao za odnos pariskog francuskog i provincijskih dijalekata. U Srbiji 2026, identičan proces se odvija između srpskog jezika i kvazi-engleske mešavine kojom govore prozni klasovi u višim profesionalnim sektorima.

23 odsto profesionalne komunikacije

Tu donosim podatak koji ovome daje teretu. Prema istraživanju Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, sprovedenom 2024-2025, u korpusu od 1,2 miliona reči iz srpskih poslovnih komunikacija (mejlovi, beleške sa sastanaka, interni dokumenti) prikupljenih iz 28 različitih kompanija u Srbiji, procenat anglo-jezičnih jedinica koje nisu uvedene u srpske rečnike iznosi 23 odsto.

Ovo je rast od 14 procentnih poena u poređenju sa istom analizom iz 2015. godine. Sa druge strane, srpska osnovna škola u istom periodu povećava broj časova engleskog jezika. Sada šest časova nedeljno u svim petim razredima, sa intenziviranjem do osmog razreda. Broj časova maternjeg jezika nije menjan od 1992. (pet časova nedeljno).

Drugim rečima, sistem aktivno proizvodi populaciju koja je tehnički bilingvalna, ali sa sve slabijom kontrolom nad maternjim jezikom u domenima koji nisu svakodnevni.

Šta gubi društvo kada gubi maternji jezik u javnoj sferi

Ovo nije lingvistička glupost. Ovo je sociološka tačka. Maternji jezik nije samo komunikacijsko sredstvo, on je rezervoar zajedničkog smisla. Razvija se kroz generacije i omogućava da se različiti slojevi društva razumeju oko centralnih pojmova.

Kada se taj rezervoar fragmentiše tako što jedan deo populacije (vlasništvo nad ekonomskim i kulturnim kapitalom) koristi mešavinu, dok drugi deo (oni koji nemaju ekonomski razlog da uče mešavinski jezik) koristi standardni srpski, dolazi do lingvističke klasne segregacije.

Sociolog Mark Fisher, u eseju “Why Communism” iz zbirke “Postcapitalist Desire” (Repeater Books, 2020, posthumno; srpski prevod u časopisu Kultura 2023), zapaža da je jedna od najvažnijih posledica neoliberalizma stvaranje “lingvističkih balona” koji se ne preklapaju. Birač iz balona A i birač iz balona B mogu da imaju iste materijalne interese, ali ne mogu da se međusobno organizuju, jer ne dele rečnik u kome bi se ti interesi mogli artikulisati.

Ko govori kako, i koliko zarađuje

Tu se postavlja pitanje koje srpsku javnu sferu nervira. Ko su nosioci anglicizovane mešavine, a ko su nosioci klasičnog srpskog. Sociolingvističko istraživanje Janka Ramaća sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu iz 2023. godine pokazuje sledeću distribuciju.

Anglicizovani srpski je dominantan u:

• IT sektoru (78 odsto poslovnih komunikacija)
• marketingu i komunikacijama (66 odsto)
• finansijama (52 odsto)
• modernoj korporativnoj proizvodnji (41 odsto)

Klasični srpski je dominantan u:

• obrazovanju (89 odsto)
• zdravstvu (84 odsto)
• policiji i pravosuđu (91 odsto, sa formalnom procedurom koja štiti rečnik)
• poljoprivredi (97 odsto)

Klasna struktura ove distribucije je jasna. Anglicizovana mešavina je jezik onih koji rade za inostranu klijentelu i imaju natprosečna primanja. Klasični srpski je jezik onih koji su vezani za domaći javni sektor sa prosečnim ili ispod-prosečnim primanjima. Lingvistička podela mapira klasnu podelu.

Pozajmice 17. veka nisu isto kao 2026.

Tu mora doći kontra-argument koji uzimam ozbiljno. Postoji čitanje, koje često sreta iz krugova mladih profesionalaca, po kome je anglicizam u srpskom jeziku jednostavno deo globalne ekonomije, neminovan i ne posebno problematičan. Po toj logici, isto kao što je italijanski preuzeo francusku terminologiju u kuhinji u 17. veku, ili kao što je nemački preuzeo francusku diplomatsku terminologiju u 18. veku, srpski sada preuzima englesku poslovnu terminologiju u 21. veku.

Argument ima delimičnu istinu. Jezici jesu permeabilni, i pozajmice jesu istorijski normalne. Ali postoji jedna važna razlika. Pozajmice iz 17. i 18. veka su se događale kroz prevodilački rad obrazovanih elita, koje su nove pojmove integrisale u nacionalni jezik. Sa adaptacijom morfologije, prevodom alternative kada je bilo moguće, i sa stručnim rečnicima koji su omogućavali širem stanovništvu da prati promenu.

Anglicizmi u srpskom 2026. ne prolaze kroz takav filter. Ulaze direktno, bez prevodilačkog rada, bez nacionalnog kapaciteta za integraciju, i bez instrumenata koji bi širem stanovništvu omogućili da prati promenu.

Jezik kao “dom sećanja”

Srpski filozof Ratko Božović, u zborniku “Ogledi o svakodnevici” (Filozofski fakultet, 2008), pisao je o jeziku kao “domu sećanja”. Božović je insistirao na sledećem:

Kada jezik gubi svoju samostalnost u domenima u kojima društvo donosi važne odluke (politika, ekonomija, kultura), gubi se i kapacitet društva da reflektuje o sebi sopstvenim sredstvima. Postaje društvo koje ne zna da samo o sebi piše, već uvek prevodi tuđu refleksiju.

Ovo nije nacionalistička tuga. Ovo je sociolingvistička dijagnoza. Društvo koje o sebi misli samo kroz pozajmljen rečnik, zavisi od osobenosti tog rečnika, koji nije neutralan. Engleski poslovni rečnik nosi sa sobom anglosaksonsku pretpostavku o tome šta je rad, šta je menadžment, šta je odgovornost, šta je hijerarhija.

Kada srpski profesionalac koristi taj rečnik bez prevoda, on prima ne samo reči, već i strukturu mišljenja koja ide uz reči. Time se gubi srpski način da se postavi alternativno pitanje, jer se gubi rečnik u kome bi to pitanje moglo da bude postavljeno.

Ruka je ista, ali su reči različite

Vraćam se kafiću u Knez Mihailovoj. Posle što su dva manadžera platila i izašla, ostao sam još pet minuta. Kelner, čovek od oko pedeset pet godina, došao je da obriše sto. Pitao sam ga, dok mi je donosio nazad meni: “Razumete li uvek šta gosti pričaju?”

Odgovorio je, bez ljutnje: “Pa znate, gospodine, ja sam imao sedam razreda osnovne, nisam učio engleski. Ne razumem mnogo. Ali kapiram šta hoće, jer mi pokazuju kafu, čaj, vino. Reči su drugačije, ali ruka je ista.”

Tu rečenicu sam zapisao u notes, i ona stoji na kraju eseja kao pitanje. Kada profesionalci u srednje-klasnim sektorima srpskog društva više ne dele jezik sa kelnerima, taksistima, prodavačima, čistačima koji ih svakodnevno opslužuju, šta još uvek deli društvo. Ako je ruka ista, ali su reči različite, koliko dugo se može graditi zajednica na samo ruci, bez reči.

I šta ćemo, jednog dana, kada zatreba reč koju samo srpski jezik nosi (na primer u sledećim izborima, u sledećoj krizi, u sledećem trenutku zajedničkog izbora), ako više nismo navikli da je tražimo na srpskom.