Kurir sa zelenom torbom je novi proletarijat beogradskog kraja
Na uglu Krunske i Resavske, kuriri sa zelenim torbama prošli su pored mene jedanaest puta u tridesetak minuta. Svaki je vozio biciklom, svaki je gledao u telefon, svaki je tačno znao gde ide. Saskia Sassen je tu pojavu nazvala globalnim radom u lokalnom prostoru. Mi to još uvek zovemo dostava.
- Kuriri sa zelenim torbama u Beogradu predstavljaju novi oblik rada koji ranije nije imao ime u srpskom rečniku.
- Saskia Sassen u "Globalnom gradu" objašnjava kako globalna ekonomija stvara potcenjenu radnu snagu u lokalnim prestonicama.
- Algoritam ne razlikuje radnika od porudžbine, što ima sociološke posledice koje se ne mere standardnim statistikama rada.
- Srpsko društvo dobija novu klasu bez prepoznatih prava, bez sindikata, bez ustavnih garancija specifičnih za njihov položaj.
Na uglu Krunske i Resavske, u utorak po podne, čekao sam prijatelja koji je kasnio dvadeset pet minuta. Sedeo sam na klupi pored prodavnice cveća i, kao i obično, počeo da brojim. Brojao sam kurire koji su prošli pored mene na biciklima sa zelenim, narandžastim, plavim torbama na leđima.
Brojanje je trajalo trideset jedan minut. Prošlo je jedanaest kurira. Većina je išla u istom pravcu, ka Vračaru. Svi su gledali u telefon na rukohvatu bicikla. Niko se nije zaustavio, niti je razgovarao sa drugim kurirom kada su se mimoilazili. Razmena pogleda kratka, instrumentalna, bez prepoznavanja.
Ono što me je pogodilo u toj sceni nije bio njihov broj, jer broj kurira u Beogradu raste već nekoliko godina. Pogodila me je njihova izolovanost. Svaki od njih je u tridesetom minutu mog brojanja bio u istom administrativnom statusu, u istom poslovnom modelu, u istoj vrsti ugovora. Ali nijedan od njih sa drugim nije imao ni jednu zajedničku tačku. Bili su isto, a u međuvremenu nisu znali da su isto.
Pivot na Sassen
Pivotujem na sociologiju globalizacije, kako ju je formulisala nizozemska sociološkinja Saskia Sassen. U knjizi “Globalni grad, New York, London, Tokio” (Princeton University Press, 1991, srpski prevod, Fakultet političkih nauka, 2008), Sassen je razvila tezu koja je u devedesetim još uvek izgledala čudno, ali se danas potvrđuje gotovo svakodnevno:
Globalna ekonomija ne stvara samo izvanredno bogate centre i izvanredno siromašne periferije. Ona u svakom globalnom gradu istovremeno stvara dva sloja koji nikada nisu prikazani zajedno: visokoplaćeni profesionalni sloj koji se vidi u medijima, i ogromni nevidljivi sloj uslužnog rada koji ga održava. Drugi sloj nikada nije u nacionalnim statistikama predstavljen kao klasa.
Sassen je o tome pisala uglavnom na primerima Njujorka i Londona. Njena teza je da Globalni grad nije samo grad u kome se vide globalne kompanije. To je grad u kome globalne kompanije proizvode lokalni rad, najčešće potcenjen, najčešće neformalan, najčešće sa migrantnim radnicima.
Beograd 2026. godine je, sociološki, jedan takav globalni grad. Glovo, Wolt, Bolt Food i druge slične platforme nisu srpske firme. One su globalne korporacije sa servisima na više od deset jezika, sa centralama u Madridu, Berlinu, Talinu. Ali rad koji organizuju je strogo lokalan, telesno usidren, na biciklima koji se vrte oko Vračara, Dorćola i Voždovca.
Šta tačno znači biti kurir 2026.
Da bih izbegao apstrakciju, prelazim na konkretne uslove. Po neformalnim podacima koje su nudili sami kuriri sa kojima sam u poslednje vreme razgovarao, da bih razumeo njihovu poziciju, struktura je sledeća.
Kuriri u Srbiji uglavnom rade kao preduzetnici paušalci, sa registrovanom delatnošću isporuke. Sa platformom imaju ugovor o pružanju usluga, ne ugovor o radu. To znači:
- nema pravo na minimalac, samo na proviziju po porudžbini
- nema pravo na bolovanje, godišnji odmor, regres
- nema pravo na sindikalnu reprezentaciju jer nisu zaposleni
- penzioni doprinos plaća sam, ako ima čime
- bicikl, telefon i baterije za telefon nabavlja sam
- pad sa bicikla je njegova lična stvar
Algoritam koji im dodeljuje porudžbine je nevidljiv, ne objašnjava razloge. Ako algoritam procene da kurir loše radi, ta procena se ne može osporiti pred sudom, jer nije presuda. Ona je samo poslovna odluka platforme prema svom dobavljaču.
Kontra-argument o izboru
Tu dolazi kontra-argument koji se često čuje od ljudi koji o gig ekonomiji govore sa strane. Po toj logici, niko kuririma ne uzima slobodu izbora. Oni su sami odabrali da rade na ovoj platformi. Ako im se uslovi ne sviđaju, mogu da odu kod druge platforme, ili da nađu drugi posao. Niko ih ne tera.
Argument je formalno tačan, ali sociološki je nepošten. U srpskoj radnoj statistici, među mlađim od trideset pet godina, alternativa kurirskoj poziciji nije neki bolji posao, već nezaposlenost ili emigracija. Sassen je tu razliku objasnila precizno. Globalni grad proizvodi rad u uslovima u kojima radnik bira između manjeg zla i većeg zla, što formalno jeste izbor, ali sociološki nije sloboda.
Drugi deo argumenta, da postoji druga platforma, takođe je polovično tačan. Sve tri velike platforme u Srbiji koriste istu strukturu. Sve tri zahtevaju paušalnu registraciju. Sve tri komuniciraju sa kurirom kroz algoritam. Sve tri uzimaju proviziju oko 25 do 30 odsto. Razlika između njih je marginalna. Mreža izbora je formalna sloboda u uslovima strukturalnog ograničenja.
Klasa koja nema svoj jezik
Ovde, u ovom mestu eseja, ulazim u sociološki najvažniji uvid. Srpski jezik, srpski medijski rečnik, srpski politički rečnik, još nema imenu za to što su kuriri. Nisu radnici po klasičnoj definiciji. Nisu preduzetnici u smislu malog biznisa. Nisu samozaposleni u smislu zanatlije. Nisu prekarni u smislu povremenog rada.
Oni su nešto novo. Saskia Sassen ih je nazvala infrastrukturna klasa, jer čine infrastrukturu života drugih ljudi, dok su sami nevidljivi. Mi u Srbiji nemamo prevod te reči koja bi se primila. Pre tridesetak godina, srpski rečnik imao je razvijen i precizan jezik za radnika u tekstilnoj fabrici, za železničara, za zidar, za ribara. Za kurira, danas, taj jezik se još nije formirao.
A klasa koja nema svoj jezik ima i drugu posledicu. Ona ne može da artikuliše svoje interese u javnoj sferi. Ne zna kako da pristupi sindikatima, jer nije zaposlena. Ne zna kako da formuliše svoju poziciju za političare, jer nije identifikovana kategorija birača. Ostaje, kako kaže Sassen, sociološki nevidljiva, čak i kada je jedanaest puta prošla pored mene u tridesetom minutu.
Vraćam se na ugao Krunske
Vraćam se na klupu ispred prodavnice cveća. Kada je moj prijatelj konačno došao, pitao me je šta to čitam u svesci. Pokazao sam mu spisak od jedanaest crtica koje sam napravio u toku trideset minuta. Pitao me je: “Šta to znači.” Odgovorio sam, kao što obično odgovaram kada još nisam siguran: “Ne znam tačno, ali znam da nam treba reč za nešto što još nema reč.”
Pitanje koje ostavljam na kraju ovog teksta, i koje delim sa onima koji su dovde stigli, glasi otprilike ovako. Da li smo spremni da, kada sutra u medijima budemo čitali da je u Srbiji oko sto hiljada kurira, prepoznamo to kao klasu o kojoj je vredno govoriti. I, što je sociološki teže pitanje, da li ćemo o njima moći da govorimo bez da pre toga ne nadjemo jezik kojim bi to govorenje uopšte bilo moguće.
