Jane Jacobs u Mirjevu: trotoar koji više ne čuva komšiluk

U Mirjevu, u bloku u kome sam živeo dok mi je sin išao u osnovnu školu, pre desetak dana imao sam priliku da posetim staru komšinicu. Ima sada osamdeset jednu godinu, živi sama, suprug joj je preminuo pre tri godine. Posle ručka, predložio sam joj da prošetamo.

Izašli smo na ulicu. Bilo je oko pet po podne, vreme kada se nekada na tom trotoaru posle podne odigravao složen društveni život. Stariji ljudi su sedeli na klupama. Deca su trčala po pločniku. Majke su ćaskale sa stepenica zgrada. Penzioneri su izvodili pse uz pauze za razgovor.

Stali smo i pogledali oko sebe. Bila je sreda, nije bila kiša, nije bilo razloga da niko ne bude napolju. Ali na trotoaru nije bilo nikoga. Ni jedan čovek. Ni jedno dete. Ni jedan pas. Trotoar je bio prazan, a auta su parkirana na delu koji je ranije bio pločnik za pešake.

Komšinica je rekla, sa istom mirnoćom sa kojom je pre toga govorila o lekovima i unucima: “Pre dvadeset godina, ovde ne bismo mogli da prođemo od ljudi. Sada ne znam ko su komšije u susednom ulazu. Sve smo se zaključali u stanove.”

Pivot na Jane Jacobs

Pivotujem na sociologiju urbane svakodnevice, kako ju je razumela američka autorka Jane Jacobs, u knjizi “Smrt i život velikih američkih gradova” (Random House, 1961, srpski prevod, Mediterran Publishing, 2011). Jacobs je u toj knjizi razvila tezu koja se danas često citira, ali se ređe zaista razume:

Prvo što treba shvatiti jeste da javni mir gradskih ulica i pločnika nije čuvan pre svega od strane policije, ma koliko je policija potrebna. On je čuvan složenom, gotovo nesvesnom mrežom dobrovoljnih kontrola i standarda među samim ljudima, koju primenjuju sami ljudi.

Jacobs je odbila modernističku planersku ideju da se bezbednost grada gradi tako što se ljudi sklone sa ulice, da se otvore parkovi sa zelenilom bez ljudi, da se zgrade odvoje od trotoara. Ona je tvrdila suprotno: bezbednost ulice počiva na tome što su ljudi na ulici.

Ona je to nazvala oči ulice. Trgovac koji ima radnju u prizemlju zgrade i ceo dan posmatra ko prolazi. Penzioner koji sedi ispred ulaza. Majka koja iz prozora viče detetu da dođe na večeru. Konobar kafića koji povremeno baci pogled na trotoar.

Sve te oči, zajedno, sistem stalnog prisustva, jeste ono što čini ulicu sigurnom. Ne policija, ne kamere, ne ograde.

Šta je nestalo sa beogradskog bloka

U Mirjevu 2026. godine, te oči više nema. Ne zato što su ljudi nestali. Zato što su se aktivnosti koje su ih dovodile na trotoar, postupno preselile drugde.

Sociološki analizirano, to je proces nestajanja koji se desio kroz nekoliko paralelnih promena:

• prizemne radnje su zatvorene ili pretvorene u skladišta dostavnih kompanija
• klupe ispred ulaza su uklonjene jer su “skupljale mladež”
• stariji ljudi su prešli sa balkona u zatvorene stanove zbog grejanja i klime
• deca su prešla sa trotoara u organizovane časove, fudbalske škole, kućne ekrane
• majke su prestale da viču sa prozora jer im kuhinja gleda na drugu stranu
• konobari kafića sve više rade na unutrašnjim sankama umesto na bašti

Svaka od tih promena je razumljiva ponaosob. U zbiru, one znače da trotoar ima manje očiju koje su ga čuvale. Manje očiju znači manje sigurnosti. Manje sigurnosti znači manje povoda da bilo ko izađe. Manje izlaska znači još manje očiju. Krug se zatvara sam, bez da je neko želeo da ga zatvori.

Kontra-argument o promeni vremena

Tu dolazi kontra-argument koji je u srpskim raspravama o gradu uobičajen. Po toj logici, ljudi više nisu na trotoaru jer su zauzeti. Žive brže, rade duže, imaju manje vremena za besplatno sedenje. Život je postao zahtevniji, pa se prirodno menja način provođenja slobodnog vremena.

Argument ima delimičnu istinu, jer se srpski radni dan u poslednjih dvadeset godina stvarno produžio. Mediji, takođe, dokumentuju da prosečno radno vreme u Srbiji prelazi onaj u Italiji ili Francuskoj za par sati nedeljno. Vreme za susede stvarno je smanjeno.

Ali argument je samo polovično tačno. Penzioneri koji sede u stanu po ceo dan, nemaju problem sa vremenom. Majke u porodiljskom odsustvu nemaju problem sa vremenom. Deca posle škole nemaju problem sa vremenom. Promena nije rezultat samo brzine, već gubitka prepoznavanja trotoara kao mesta koje je vredno provođenja vremena.

Jane Jacobs bi rekla, kao u svom poznatom poglavlju “Uloga primarnih namena”, da je gubitak aktivnosti koje su trotoaru bile primarne, najvažniji uzrok. Trotoar je danas prostor između automobila i ulaza, ne prostor namene.

Vraćam se mojoj komšinici

Vraćam se komšinici u Mirjevu. Posle naše šetnje, koja je trajala možda dvadesetak minuta i u kojoj nismo prošli ni jednu drugu pješačku osobu, sedele smo na klupi ispred zgrade. Klupa je bila prazna, sa ostacima cvetova koje je neko, verovatno ona, povremeno donosio.

Pitao sam je, oprezno, da li joj nedostaje šta. Mislio sam na suprga, na unuke koji su otišli, na bivše komšije. Odgovorila je, posle dužeg ćutanja:

Pre svega mi nedostaje to što više nemam koga da gledam kako prolazi. To je nešto što čovek ne ume da kaže kada je mlad. Ali kada se ostari, gledanje ljudi koji prolaze je više nego polovina života.

Ostao sam u tišini. Razgovor je tu mogao da se završi, jer je njen iskaz bio kompletan. Ona je opisala upravo ono što je Jane Jacobs šezdesetih nazvala balet trotoara. Lagana koreografija susreta, pozdrava, kratkih razmena, koja, gledana iz visine prozora osamdesetogodišnje žene, čini razliku između života koji se podnosi i života koji ima smisao.

Pitanje koje ostavljam, i koje delim sa onima koji čitaju do kraja, glasi otprilike ovako. Šta gradimo kada gradimo grad bez trotoara koji se gledaju. I, što je sociološki teže pitanje, da li planeri koji projektuju nove blokove znaju da pločnik bez očiju nije pločnik, već samo površinski sloj između parkinga i vrata.