Meloni traži Dalmaciju, a Zagreb slavi one koji su je dali

Pre dve godine, na jednom skupu u Trstu, italijanski kolega mi je za pauze ispričao nešto što mu se, kaže, zaglavilo. Vodio je decu na more u Istru, u gradić iz kojeg mu je otac otišao kao dete. Stariji sin ga je uveče pitao zašto onda tamo više ne žive.

Kolega je slegnuo ramenima. Rekao mi je da nije znao odakle da počne, pa je rekao ono što se u takvim trenucima kaže: bilo je davno, komplikovano je.

Nije komplikovano. Zapisano je, i to vrlo precizno, samo se čita sa dva kraja.

Rečenicu zbog koje se ovaj tekst piše napisala je Đorđa Meloni dok je još bila u opoziciji. Bila je, kaže, oduvek protiv ulaska Hrvatske u Evropsku uniju dok se esulima ne vrati imovina, a o povratku same Istre i Dalmacije da i ne govori.

Njena stranka je to ponavljala i u Trstu, sasvim glasno. Hrvatski evroposlanici su tražili da se ogradi. Nije se ogradila. Postala je premijerka, stišala ton, i svakog 10. februara, na italijanski Dan sećanja na fojbe i egzodus, govori o stotinama hiljada Italijana koji su morali da napuste domove zato što su bili Italijani. U Zagreb dolazi i rukuje se.

Zagreb na to ćuti, i ima dobar razlog.

Jer ako se pitanje postavi do kraja, dakle zašto Istra i Dalmacija danas nisu italijanske, odgovor vodi na dva mesta koja se u Hrvatskoj ne pominju ni na jednoj komemoraciji. Prvo je 1918. godina. Drugo je 18. maj 1941.

Račun iz 1915. koji je neko drugi platio

Londonskim ugovorom, potpisanim 26. aprila 1915, Italiji je za ulazak u rat obećano konkretno i mnogo: Trentino i južni Tirol do Brenera, Trst, Gorica i Gradiška, cela Istra do Kvarnera, ostrva Cres i Lošinj, deo severne i srednje Dalmacije sa Zadrom i Šibenikom, i ostrva od Paga do Mljeta.

Dakle sve ono što Meloni danas pominje kao izgubljeno, Italiji je jednom već bilo obećano. Crno na belo, potpisom sila koje su dobile rat.

Zašto to nije sprovedeno u celosti, pitanje je na koje Zagreb nema odgovor koji bi voleo da izgovori naglas. Italija je posle rata dobila Trst, Istru, deo ostrva, Zadar, Lastovo i Palagružu, i na deo toga je ušla vojskom. Ostatak je ostao izvan njenog domašaja zato što se u decembru 1918. pojavila država koja je bila na pobedničkoj strani, i koja je Dalmaciju uzela pod svoje.

Srbija u toj kombinaciji nije morala ni u šta da ulazi. Izašla je iz rata kao saveznik pobednika, sa priznatim ratnim ciljevima i bez potrebe da bilo koga zove u zajednicu. Zagreb je, s druge strane, izlazio iz raspadnute Austrougarske, dakle sa gubitničke strane, i imao je iza brda italijansku vojsku sa potpisanim ugovorom u ruci.

Ko je koga tu spasavao, i ko je kome činio uslugu, nije stvar tumačenja.

Drugi put se ista stvar ponovila 1945. Obala se vratila, uključujući i ono što je Italija bila zauzela, opet preko zajedničke države i opet posle rata u kojem je hrvatska tvorevina bila na strani koja je izgubila. Rijeka, Zadar, ostrva. Sve to nije stiglo sa zapada.

Danas ta obala nosi oko dvadeset odsto hrvatskog bruto domaćeg proizvoda, sa prihodima od turizma koji su u 2025. procenjeni na oko 15,1 milijardu evra. To je ubedljivo najveći udeo turizma u privredi u celoj Evropskoj uniji. Zemlja živi od poklona koji joj je dvaput stigao sa istoka, a čije poreklo u javnom govoru ne postoji.

Dalmaciju su već jednom dali, i to baš oni

Ovde priča dobija obrt koji se u Zagrebu ne pominje ni na jednoj komemoraciji.

Osamnaestog maja 1941, u Rimu, Ante Pavelić i Benito Musolini potpisali su Rimske ugovore. Njima je Nezavisna Država Hrvatska Italiji predala područja Zadra, Šibenika i Splita, ostrva Vis, Korčulu i Mljet sa nizom manjih, Boku kotorsku, i delove Hrvatskog primorja i Gorskog kotara.

Dakle onu istu Dalmaciju koju Meloni danas pominje, ustaška država je Italiji dala sama, potpisom, bez ijednog metka. Ni hrvatski portali to ne ublažavaju, jedan taj dan i danas naziva danom najveće izdaje, kad su jednim potpisom fašistima predani obala i ostrva.

I još jedan datum, sedam godina raniji. Devetog oktobra 1934. u Marselju je ubijen kralj Aleksandar Karađorđević, vladar one iste države koja je 1918. sačuvala Dalmaciju. Pucao je Vlado Černozemski iz VMRO, ali je francuski sud kao glavne organizatore označio Antu Pavelića i Eugena Kvaternika i osudio ih u odsustvu na smrt.

Redosled je, dakle, ovakav. Prvo su ubili kralja države koja im je obalu sačuvala. Sedam godina kasnije su tu obalu poklonili Italiji. Danas se njihove pesme pevaju pred pola miliona ljudi.

Šta se desilo kad je ta zajednička država prvi put pukla

Aprila 1941. Hrvatska je dobila svoju državu, i pokazala šta pod tim podrazumeva.

Ne moram da se pozivam na srpske izvore. Dovoljan je popis hrvatskog Spomen-područja Jasenovac, ustanove koju finansira hrvatska država. Na njemu je 83.145 poimenično popisanih žrtava. Od toga 47.627 Srba, 16.173 Roma, 13.116 Jevreja, 4.255 Hrvata, 1.128 Muslimana.

Uz logore je išlo i proterivanje. Po nemačkim izveštajima, do avgusta 1941. iz NDH je u Srbiju proterano 104.000 Srba, a do kraja septembra ta brojka je prešla 200.000. Od jeseni 1941. sprovođeno je i masovno prisilno prekrštavanje.

I jedan broj koji se retko izgovara u celini: 20.101 dete mlađe od četrnaest godina. Poimenično. Sa imenom i prezimenom.

Logor napravljen za decu

Ima u toj istoriji jedna stavka koju je teško uporediti sa bilo čim u Evropi tog rata.

Trećeg avgusta 1942. Ministarstvo udružbe Nezavisne Države Hrvatske osnovalo je u Sisku ustanovu sa imenom „Prihvatilište za dječje izbjeglice”. Radila je do 8. januara 1943. Kroz nju je prošlo oko šest hiljada dece, uzrasta od nekoliko meseci do deset godina. Umrlo ih je oko hiljadu i dvesta.

Nije to bio deo nekog logora za odrasle. Bio je osnovan namenski, za decu, odlukom ministarstva.

Ono što tu priču čini podnošljivom jeste Diana Budisavljević, Austrijanka udata za Srbina, koja je sa saradnicima izvlačila decu iz logora i vodila kartoteku. Njena akcija je spasla oko deset hiljada dece, a u kartoteci je na kraju rata bilo podataka o njih dvanaest hiljada. Hrvatska je tu kartoteku posle rata preuzela i decenijama je nije koristila.

Kako se pamti avgust 1995.

Pre četiri dana Hrvatska je proslavila trideset i prvu godišnjicu Oluje.

U toj akciji je, po procenama koje se kreću između dvesta i dvesta pedeset hiljada, proterano stanovništvo Krajine. Ubijeno je oko dve hiljade Srba. Peti avgust je u Hrvatskoj Dan pobjede i domovinske zahvalnosti, državni praznik, sa vojnom paradom i predsednikom na tribini.

Rezultat te politike ne mora da se procenjuje, jer ga je hrvatski Državni zavod za statistiku sam izmerio.

Srba je 1991. u Hrvatskoj bilo 581.663, ili 12,16 odsto stanovništva. Godine 2021. bilo ih je 123.892, ili 3,2 odsto.

Za trideset godina nestalo je više od tri četvrtine jedne zajednice. Hrvatska je time postala jedna od etnički najjednorodnijih zemalja u Evropi, i to se svake godine u avgustu obeležava kao uspeh.

Država ne peva, ali ni ne kažnjava

Ovde treba biti precizan, jer je razlika bitna.

Hrvatska država ne sprovodi politiku iz 1941. To niko ozbiljan ne tvrdi. Ono što ona radi jeste nešto drugo, i po posledicama nije bezazleno: tolerisanje.

Ustavni sud je više puta utvrdio da je poklič „Za dom spremni” ustaški pozdrav i da je protivustavan. Josip Šimunić je zbog njega pravosnažno osuđen, a Evropski sud za ljudska prava je potvrdio da takva zabrana ne krši slobodu izražavanja.

Petog jula 2025. Marko Perković Thompson je na zagrebačkom Hipodromu, pred oko pola miliona ljudi, otpevao „Bojnu Čavoglave” sa tim pokličem. Javni servis je koncert preneo. Veće za medije je zaključilo da zakon nije prekršen.

Ne treba tražiti zaveru. Objašnjenje je prozaično i zato gore: pola miliona ljudi je previše da bi im se sudilo. Kažnjavanje popularnog košta izbore, a nijedna vlast u Zagrebu ne namerava da plati tu cenu. Zato se pravi razlika između pozdrava u pesmi i pozdrava na trgu, pa se onda ta razlika ne primenjuje.

Društvo je to prihvatilo, a država je odlučila da ne gleda.

Slavonija se prazni bez ijednog metka

A onda dolazi deo koji nema veze ni sa Srbima ni sa Italijanima.

Između popisa 2011. i 2021. Hrvatska je izgubila 413.056 stanovnika, dakle 9,64 odsto, i spala na 3.871.833. Nije bilo rata. Bila je Evropska unija i otvorene granice.

Najgore je prošao istok. Vukovarsko-srijemska županija je izgubila 20,28 odsto stanovništva, Sisačko-moslavačka 19,04, Požeško-slavonska 17,88, Brodsko-posavska 17,85, Virovitičko-podravska 17,05 odsto. Za deset godina, svaki peti čovek.

To su tačno oni krajevi iz kojih je 1995. otišlo srpsko stanovništvo i u koje se nije vratilo. Ispostavilo se da ni hrvatsko nije htelo da ostane. Zemlja koja je etnički očišćena svoj istok nije naselila, nego ga je ispraznila do kraja.

Granice nisu zavet

Ostaje pitanje koje se u pristojnom društvu ne postavlja, pa ću ga ja postaviti.

Nijedna granica na ovom kontinentu nije stara koliko i narod koji unutar nje živi. Menjale su se ratom, brakom, kupovinom, raspadom carstava i, sve češće, prostim odsustvom ljudi. Poslednjih dvesta godina najmanje tri puta na ovim prostorima, a u svakom od tih preuređenja bilo je onih koji su bili sigurni da je njihova mapa konačna.

Zajedničko članstvo u NATO tu ništa ne rešava. Savez garantuje da neko spolja neće ući, ne garantuje da će unutra imati ko da živi. Prazna županija ne postaje punija zato što je u vojnom savezu.

Onom kolegi iz Trsta nisam tada umeo da odgovorim. Sada bih znao: njegov otac je otišao zato što se granica pomerila, a granica se pomerila zato što je Italija izgubila rat u koji je ušla po ceni koja je uključivala i njegov grad. To je pola odgovora. Druga polovina je da su Dalmaciju, koju Rim i danas pominje, jednom već dobili na poklon, i to od Zagreba.

Ostaje da se sabere. Obala je dobijena i zadržana zato što se dvaput ušlo u zajednicu sa državom koja je bila na dobitničkoj strani. Ti isti koje danas pevaju stadioni ubili su kralja te države, pa joj poklonili Dalmaciju, pa napravili Jasenovac. Zajednica je na kraju raskinuta uz proslavu i uz dvesta hiljada ljudi na traktorima.

Za sada se to isplatilo. Račun iz Rima stiže svakog februara i Zagreb ga vraća neotvoren. Račun iz Vukovarsko-srijemske županije niko ne šalje, jer nema ko da ga potpiše.