NASA pokušava prvi robotski podizaj orbite teleskopa Swift

NASA je 17. juna 2026. održala medijski događaj na kojem je predstavila misiju podizanja orbite teleskopa Neil Gehrels Swift. Plan je da privatna servisna letelica imena LINK, koju gradi kompanija Katalyst Space, krajem juna priđe teleskopu, uhvati ga i podigne na višu putanju oko Zemlje. Lansiranje je predviđeno raketom Northrop Grumman Pegasus XL, koja se ispušta sa nosača L-1011 Stargazer.

Swift je lansiran 2004. i od tada predvodi NASA-inu flotu teleskopa za proučavanje gama-bljeskova, najsnažnijih eksplozija u svemiru, i ostalih izvora visokoenergetskog zračenja. Teleskop nije projektovan da bude servisiran u orbiti, pa ne poseduje prihvatne tačke ni nastavke namenjene hvatanju. To je deo razloga zašto se ovaj pokušaj prati sa pažnjom: letelica mora autonomno da se približi objektu koji za to nije pripremljen.

Problem je u tome što orbita Swifta postepeno opada. Na visinama na kojima teleskop kruži još uvek postoji vrlo razređena atmosfera, a trenje sa njom usporava letelicu i polako je vuče naniže. Po podacima NASA-e, pojačana sunčeva aktivnost dodatno je zagrejala i raširila gornje slojeve atmosfere, što je ubrzalo pad. Bez intervencije, teleskopu preti ulazak u gušće slojeve atmosfere već na jesen 2026.

Zašto je ovaj podizaj orbite poseban?

Servisiranje satelita u orbiti nije novina samo po sebi. Astronauti su više puta popravljali teleskop Habl, a poslednjih godina komercijalne letelice produžavale su rad pojedinih komunikacionih satelita koji su za to bili pripremljeni. Razlika je u tome što bi LINK, ako uspe, bio prvi poznati slučaj da privatna robotska letelica autonomno priđe, uhvati i podigne aktivan državni naučni satelit koji nije projektovan za servisiranje.

To pomera granicu onoga što se smatra izvodljivim. Veliki broj naučnih satelita lansiran je bez ikakvih elemenata za kasnije održavanje, jer se u trenutku gradnje nije računalo na servisne misije. Ako se pokaže da se i takvi objekti mogu uhvatiti i podići, otvara se mogućnost produžavanja rada skupih instrumenata umesto da se prepuste propadanju. NASA ovu misiju opisuje kao priliku da se ta tehnologija proveri na stvarnom, aktivnom teleskopu.

Šta misija još ne dokazuje?

Vredi biti oprezan. Misija je tek u fazi pripreme: robotska letelica je početkom juna stigla u NASA-in centar Wallops u Virdžiniji radi integracije sa raketom, a lansiranje je najavljeno za kraj juna. Sve dok prilazak, hvatanje i manevar podizanja ne budu izvedeni, reč je o planu, ne o rezultatu. Autonomno približavanje objektu koji se ne sarađuje sa letelicom tehnički je zahtevno, a moguće su odgode ili delimičan uspeh.

Takođe, jedan uspešan pokušaj ne znači da je servisiranje proizvoljnih satelita postalo rutinsko. Svaki teleskop ima drugačiji oblik, masu i ponašanje u orbiti, pa bi svaka buduća misija tražila zasebnu pripremu. Ono što ova misija može da pokaže jeste da li je sam koncept izvodljiv, a ne da je problem propadanja satelita rešen. Da li bi vas više zanimalo da NASA produžava život postojećim teleskopima ili da gradi nove?