Permafrost otkriva skriveni ponor ugljenika u rekama
Studija u časopisu Nature pokazuje da hemijsko trošenje stena na Tibetanskoj visoravni upija oko 35 odsto rečnih emisija CO2, a degradacija permafrosta taj proces ubrzava.
- Hemijsko trošenje stena u proseku upija oko 35 odsto rečnih emisija CO2 u proučavanom delu Tibetanske visoravni.
- Istraživanje je obuhvatilo 50 reka na Qinghai-Tibet platou, najvećoj visokoplaninskoj krioseferi van polova.
- U pojedinim slivovima sa diskontinuiranim permafrostom geološko upijanje premašilo je 100 odsto rečnih emisija CO2.
- Studija je objavljena u časopisu Nature, a saopštenje je izašlo 17-19. juna 2026.
Tim naučnika sa Univerziteta Umeå u Švedskoj i East China Normal University, predvođen Janom Karlssonom i Liweijem Zhangom, objavio je sredinom juna 2026. studiju u časopisu Nature koja menja način na koji gledamo na reke kao izvore ugljen-dioksida. Istraživanje pokazuje da reke na Tibetanskoj visoravni ne samo da ispuštaju CO2 u atmosferu, već da geohemijski procesi u istim slivovima jedan deo tog ugljenika i upijaju. Mereno na 50 reka, hemijsko trošenje stena u proseku je vezivalo oko 35 odsto rečnih emisija CO2.
Reke se u klimatskim bilansima obično tretiraju kao kanali kroz koje ugljenik sa kopna odlazi u atmosferu i okean. Voda koja protiče kroz tlo i sediment pokupi ugljenik nastao razgradnjom organske materije, pa ga kasnije, na površini, oslobađa kao CO2. Taj tok je dobro dokumentovan. Manje je proučavano šta se dešava kada ista voda, bogata ugljenom kiselinom, reaguje sa mineralima u stenama. U procesu poznatom kao hemijsko trošenje, određene stene tokom razlaganja troše CO2, čime se deo emisija neutrališe pre nego što stigne do vazduha.
Zašto je Tibetanska visoravan ključna za ovo merenje?
Qinghai-Tibet plato je najveća visokoplaninska krioferera van polarnih oblasti, region prekriven ledom, snegom i permafrostom na velikim visinama. Upravo zato je pogodan za posmatranje kako zagrevanje deluje na ugljenični ciklus. Po podacima studije, kada se permafrost otapa i degradira, on izlaže sveže, reaktivne minerale koji ranije nisu bili u dodiru sa vodom. Ti minerali ubrzavaju trošenje koje troši CO2. Drugim rečima, proces koji obično povezujemo sa otpuštanjem ugljenika iz zaleđenog tla istovremeno može da pokrene i mehanizam koji deo tog ugljenika vezuje.
Rezultati nisu ujednačeni. U nekim slivovima sa diskontinuiranim permafrostom, gde se zaleđeno i nezaleđeno tlo smenjuju, geološko upijanje ugljenika premašilo je 100 odsto rečnih emisija CO2. To znači da su te reke, posmatrano kroz hemiju trošenja stena, na neto nivou vezivale više ugljenika nego što su ga ispuštale. Prosek od oko 35 odsto za ceo proučavani region pokazuje koliko su lokalne razlike velike i koliko zavise od vrste stena i stanja permafrosta.
Šta ovo NE dokazuje
Važno je razdvojiti ono što merenja pokazuju od onoga što bi se moglo poželeti da pokazuju. Studija dokumentuje da je u jednom specifičnom regionu deo rečnih emisija CO2 neutralisan trošenjem stena, i da je taj proces povezan sa stanjem permafrosta. To nije dokaz da otapanje permafrosta globalno smanjuje emisije, niti da reke postaju neto ponori ugljenika na planetarnom nivou. Permafrost pri otapanju oslobađa i velike količine metana i CO2 iz nagomilane organske materije, a taj efekat ovde nije poništen.
Reč je o jednom slivu, jednoj visoravni i o procesu čiji je predznak lokalno promenljiv. Autori sami naglašavaju da je geohemijsko upijanje ugljenika u rekama bilo dosad zanemareno u modelima, pa rezultate treba čitati kao poziv da se taj faktor uvrsti u proračune, a ne kao umirujuću vest. Replikacija na drugim hladnim regionima, od Sibira do Anda, pokazaće koliko je ovaj mehanizam rasprostranjen. Da li smo dovoljno dobro razumeli reke da bismo znali kada su izvor, a kada ponor ugljenika?
