Rast nivoa mora preti da potopi mangrove i oslobodi ugljenik

Nova studija upozorava da bi rast nivoa mora mogao da potopi mangrove i oslobodi velike količine ugljenika koje te obalne šume skladište. Reč je o nalazu iz oblasti ekologije obalnih ekosistema koji se bavi pitanjem koliko su mangrove pouzdane kao prirodni ponori ugljenika u uslovima koji se brzo menjaju. Poruka je oprezna, ali jasna: ekosistem za koji se dugo verovalo da radi u našu korist mogao bi, pod određenim uslovima, da deo te koristi poništi.

Mangrove su slane močvarne šume koje rastu na granici kopna i mora, u plitkim priobalnim zonama tropskih i suptropskih krajeva. One se često navode kao primer plavog ugljenika, izraza kojim se opisuje ugljenik vezan u obalnim i morskim ekosistemima. Za razliku od kopnenih šuma, mangrove veliki deo ugljenika zaključavaju u zemljište i mulj ispod sebe, gde organski materijal može da ostane van dodira sa kiseonikom vekovima. Upravo zato se mangrove smatraju među najefikasnijim prirodnim sistemima za dugotrajno skladištenje ugljenika.

Studija na koju se ovaj tekst oslanja postavlja pitanje šta se dešava kada more počne da nadolazi brže nego što mangrove mogu da prate. Mangrove inače imaju sposobnost da se prilagode postepenom rastu nivoa mora, tako što hvataju sediment i podižu tlo na kome rastu. Problem nastaje kada rast nivoa mora pređe granicu pri kojoj taj prirodni mehanizam više ne stiže. U tom slučaju se šuma davi, tlo se razgrađuje, a ugljenik koji je decenijama bio zaključan u sedimentu može da se oslobodi nazad u atmosferu kao ugljen-dioksid.

Zašto bi potapanje mangrova bilo problem za klimu?

Najveći deo zabrinutosti ne odnosi se na samo gubljenje šume, već na ono što ona nosi u sebi. Kada se obalno tlo bogato organskim materijalom potopi i poremeti, mikroorganizmi razlažu nagomilani ugljenik, a deo se vraća u atmosferu. To znači da mangrove u tom scenariju ne prestaju samo da budu korisne, već mogu privremeno da postanu izvor emisija, umesto ponora. Studija sugeriše da bi taj efekat smanjio neto korist hvatanja ugljenika na nivou čitavih šuma, a ne samo na pojedinačnim, najugroženijim parcelama.

Ovo je važno jer mnogi klimatski modeli i nacionalni planovi smanjenja emisija računaju na obalne ekosisteme kao na stabilne, dugoročne ponore ugljenika. Ako se ispostavi da je taj ponor osetljiviji na rast nivoa mora nego što se pretpostavljalo, deo proračuna o tome koliko prirode može da nadoknadi ljudskih emisija morao bi da se koriguje. Nalaz se tako uklapa u širi niz upozorenja da prirodna rešenja za klimu nisu beskonačno elastična i da zavise od toga koliko brzo se sama klima menja.

Šta ovaj nalaz ne dokazuje?

Vredi naglasiti granice ovakvog istraživanja. Studija opisuje rizik i mehanizam, ali ne znači da su sve mangrove na svetu osuđene da nestanu niti da će se sav uskladišteni ugljenik osloboditi. Mnogo zavisi od lokalnih uslova, brzine rasta nivoa mora, dostupnosti sedimenta i toga da li ima prostora da se šuma povuče dublje u kopno. Reč je o povezanosti rizika sa rastom nivoa mora, ne o garantovanom ishodu za svaku obalu.

Ono što ovakvi radovi jasno pokazuju jeste da uloga mangrova u borbi protiv klimatskih promena nije zagarantovana sama po sebi. Ona zavisi od toga koliko ćemo uspeti da ograničimo zagrevanje i rast nivoa mora, ali i od toga kako se upravlja samim obalama. Zaštita postojećih mangrova, obnova oštećenih i ostavljanje prostora da se prirodno pomeraju ka kopnu pominju se kao mere koje mogu da pomognu da ovaj ekosistem ostane saveznik, a ne novi izvor problema. Koliko smo, kao društvo, spremni da računamo na prirodu kao na ponor ugljenika ako se ispostavi da i ona ima svoju granicu?