Velika studija: „razgovori" između vrsta su fleksibilni
Rad sa 58 autora objavljen u časopisu Animal Behaviour pokazuje da signali kojima različite životinjske vrste sarađuju zavise od ekološkog konteksta i mogu biti naučeni, a ne samo nasleđeni.
- Rad sa 58 autora objavljen je u časopisu Animal Behaviour i najavljen oko 20. juna.
- Signali kojima vrste sarađuju nisu fiksni; zavise od ekološkog konteksta i uključenih vrsta.
- Studija je proistekla iz radionice u Kembridžu 2023, okupivši antropologe, biologe i lingviste.
- Komunikacija pomaže partnerima da usklade vreme i ograniče „varanje\".
Tim od 58 autora iz antropologije, biologije i lingvistike objavio je u časopisu Animal Behaviour pregledni rad o tome kako različite životinjske vrste komuniciraju da bi sarađivale. Rad pod naslovom „The ecology and evolution of cues and signals in animal interspecies cooperation” najavljen je oko 20. juna i proistekao je iz radionice održane u Kembridžu 2023. godine. Glavna poruka je suzdržana, ali zanimljiva: signali kojima se vrste sporazumevaju nisu jednom zauvek upisani, već su fleksibilni i prilagodljivi.
Saradnja između vrsta nije retka. Životinje različitih vrsta zajedno traže hranu, čiste jedna drugoj parazite i upozoravaju na opasnost. Ptica koja sedi na leđima sisara i uklanja krpelje, ili riba čistač koja opslužuje veće ribe, primeri su odnosa u kojima obe strane nešto dobijaju. Ono što ovaj rad stavlja u prvi plan jeste pitanje kako partneri uopšte razmenjuju informacije i koliko je ta razmena podložna promeni.
Šta tačno znači da je signal „fleksibilan”?
Autori razlikuju znakove (cues) i prave signale, i naglašavaju da način sporazumevanja zavisi od tri stvari: od ekološkog konteksta, od toga koje su vrste uključene i od toga da li je dato ponašanje nasleđeno ili naučeno. To je važna razlika. Ako je signal isključivo nasleđen, on se menja sporo, tokom mnogih generacija. Ako se uči, može da se prilagodi mnogo brže, čak i u okviru jednog životnog veka.
Po podacima iz rada, komunikacija među vrstama obavlja nekoliko praktičnih zadataka. Pomaže partnerima da usklade vreme, da prepoznaju ko je pouzdan saradnik, i da ograniče takozvano varanje, situaciju u kojoj jedna strana uzima korist a ne pruža uslugu. Bez načina da se „kaže” ko je spreman na saradnju, ovakvi odnosi bi se teško održavali. Zato signali nisu samo ukras, nego mehanizam koji čitav sistem drži na okupu.
Vredi naglasiti da je reč o preglednom radu koji okuplja postojeća saznanja iz više disciplina, a ne o jednom novom eksperimentu sa jasno definisanim uzorkom. To je njegova snaga, jer povezuje antropologiju, biologiju i lingvistiku, ali i njegovo ograničenje. Pregled koji obuhvata mnogo vrsta i konteksta nužno radi sa različitim kvalitetom dokaza, pa zaključke o tome šta je naučeno a šta nasleđeno treba čitati kao okvir za dalja istraživanja, ne kao konačan odgovor za svaku vrstu posebno.
Zašto je ovo važno za razumevanje saradnje?
Ako se signali između vrsta mogu učiti i menjati prema kontekstu, onda saradnja u prirodi nije puka mehanika instinkta. Ona podseća na sistem koji se podešava, u kome partneri reaguju jedni na druge i na okolinu. To otvara konkretna pitanja za buduće terenske i laboratorijske studije: koliko brzo se naučeni signali šire kroz populaciju, koliko su stabilni kada se uslovi promene, i gde je tačno granica između onoga što je upisano u gene i onoga što se prenosi učenjem.
Ono što rad ne dokazuje jeste da sve vrste komuniciraju na isti način niti da je svaki signal naučen. Reč je o opštem okviru izvedenom iz pregleda literature, a ne o tvrdnji koja važi za svaki pojedinačni odnos. Pitanje koje ostaje otvoreno je jednostavno: kada sledeći put vidite pticu na leđima krupne životinje, koliko od onoga što se dešava među njima je nasleđeno, a koliko naučeno?
