Arginin u ishrani pojačao imuni odgovor kod miševa
Tim Rokfeler univerziteta objavio je 30. jula u časopisu Cell da nedostatak arginina koči proizvodnju proteina MHC-1. Miševi na ishrani bogatoj argininom razvili su manje tumora debelog creva.
Tim sa Rokfeler univerziteta u Njujorku objavio je 30. jula u časopisu Cell rad u kome povezuje količinu aminokiseline arginin u hrani sa sposobnošću imunog sistema da prepozna izmenjene i zaražene ćelije. Miševi koji su dobijali ishranu siromašnu argininom razvili su više tumora debelog creva, a miševi na ishrani bogatoj argininom razvili su ih manje. Isti obrazac ponovio se i kod infekcija gripom i virusom SARS-CoV-2. Rad je zaveden pod oznakom DOI 10.1016/j.cell.2026.07.020.
Istraživanje je vodio Sohail Tavazoie, profesor i šef laboratorije za sistemsku biologiju raka Elizabeth and Vincent Meyer na Rokfeler univerzitetu, a prvi autor je postdoktorand Qiushuang Wu. Ta laboratorija arginin prati godinama. Njen raniji nalaz iz 2023. pokazao je da ćelije raka debelog creva kojima se uskrati arginin nakupljaju više mutacija, dakle da manjak te aminokiseline pogađa samu ćeliju. Sada je opisan drugi krak iste priče, onaj koji se tiče imunog sistema.
Zašto proizvodnja MHC-1 staje bez arginina
Polazna tačka je bila ćelijska kultura. Kada je u njoj snižen nivo arginina, 414 proteina palo je na abnormalno nizak nivo. Većina njih vezana je za već poznate uloge te aminokiseline, ali među najizraženije prigušenima našla su se tri HLA gena koji kodiraju proteine iz grupe MHC-1.
Ti proteini stoje na površini ćelije i imunom sistemu pokazuju deliće onoga što se unutra dešava, komadić virusnog proteina ili izmenjeni protein tumorske ćelije. Kada ih ima manje nego što treba, T ćelije teže prepoznaju šta nije u redu, pa opasna ćelija prolazi bez uzbune.
Mesto kvara je nađeno na ribozomu, molekularnoj mašini koja sklapa proteine. Genetski recept za MHC-1 sadrži mnogo kodona za arginin, a kodon je trojka baza koja određuje koja aminokiselina ide sledeća u niz. U okruženju bez dovoljno arginina ribozom zastaje upravo na tim mestima i protein ostaje nedovršen.
Ista ishrana je zatim testirana na tri modela bolesti kod miševa:
- rak debelog creva, gde je ishrana siromašna argininom dala više tumora
- grip, gde su miševi sa malo arginina imali veći virusni teret i jaču upalu u plućima
- infekcija virusom SARS-CoV-2, sa istim obrascem u plućnom tkivu
Na virusnom delu radili su H. Heinrich Hoffmann i Charles Rice iz laboratorije za virusologiju i zarazne bolesti. Njihov nalaz koji autori izdvajaju kao neočekivan jeste da je arginin pomogao i kada je dat tek pošto su miševi već zaraženi gripom, pa je popravio ishod i preživljavanje. Količina koja bi kod čoveka odgovarala dozi iz ogleda je oko 10 grama dnevno, otprilike onoliko koliko sadrže dve tablete iz slobodne prodaje.
“Suplementacija argininom mogla bi lako da se testira kod pacijenata koji primaju imunoterapiju ili da se daje populacijama pod visokim rizikom koje su izložene virusnim patogenima.”
Tako je Tavazoie opisao sledeći korak, uz obrazloženje da je arginin jeftin i lako dostupan. Klinička ispitivanja te vrste zasad nisu pokrenuta.
Ista aminokiselina, dva suprotna terapijska pravca
Ono što ovaj rad čini zanimljivijim nego što na prvi pogled izgleda jeste da onkologija već godinama pokušava suprotno, da tumoru arginin oduzme. Lek pod nazivom ADI-PEG20, pegilovana arginin-deiminaza, razvijan je da razgradi arginin u krvi i time izgladni tumore koji sami ne umeju da ga sintetišu, a ispitivan je kod mezotelioma i raka jetre.
Ta dva pravca nisu nužno u sukobu, jer ne gađaju isto. Jedan cilja metabolizam same tumorske ćelije, drugi ono što se dešava sa imunim ćelijama oko nje. Gubitak MHC-1 je odavno opisan kao jedan od načina na koji tumor izmiče imunom nadzoru i povezan je sa slabijim odgovorom na inhibitore kontrolnih tačaka. Ako se ta proizvodnja može podići nečim tako prizemnim kao što je sastav obroka, to je pitanje koje se u kliničkim uslovima može postaviti relativno brzo.
Postoji i stariji presedan za manipulaciju aminokiselinama u terapiji. Asparaginaza, enzim koji uklanja asparagin iz krvi, deo je standardnog lečenja akutne limfoblastne leukemije decenijama. Princip, dakle, nije nov, novo je što se ovde ide u plus, a ne u minus.
Da li to znači da treba uzimati suplemente
Ne, i to najizričitije kažu sami autori. Podataka o ljudima nema, ceo rad počiva na ćelijskim kulturama i mišjim modelima, a doza koja je delovala kod miševa nije proverena ni na jednom pacijentu.
“Ne želim da poruka bude da bi svi jednostavno trebalo stalno da unose arginin”, rekao je Tavazoie.
Ograničenja idu i dalje od toga. Mišji model raka debelog creva nije ista bolest kao ljudski karcinom, a broj tumora kod miša nije isto što i klinički ishod kod čoveka. Rad pokazuje mehanizam i pokazuje da ishrana taj mehanizam pomera u zadatom pravcu, ali ne pokazuje da suplement sprečava rak, ne pokazuje da leči virusnu infekciju i ne govori ništa o tome šta veće doze rade osobama koje već primaju terapiju. Arginin utiče i na širenje krvnih sudova, pa se ne uzima olako uz svaku terapiju.
Pierre Close, istraživač sa Univerziteta u Liježu koji nije učestvovao u radu, sažeo je zašto ovakvi nalazi ipak privlače pažnju: “Svi tražimo nove strategije.”
Sledeći korak koji bi nešto stvarno rešio jeste kontrolisano ispitivanje na ljudima, sa merenjem nivoa MHC-1 i ishoda, a ne sa brojem tumora kod glodara.
