Bol u leđima: lek za osteoporozu usporio okoštavanje kičme

Bol u leđima je jedna od retkih raširenih tegoba za koju medicina nema lek, nego samo operaciju. Tim sa Univerziteta u Edinburgu i Univerziteta u Bristolu objavio je 6. avgusta u časopisu Communications Biology rad koji nudi prvi konkretan trag ka nečem drugom: kod riba je bisfosfonat, lek koji se već propisuje protiv osteoporoze, blokirao nakupljanje minerala u kičmi.

Reč je o degeneraciji međupršljenskog diska, postepenom propadanju jastučića između pršljenova. Diskovi amortizuju opterećenje kičme, a kada popuste, javljaju se bol u leđima i bol u vratu. Nasledni činioci se u toj priči pominju dugo, a jedan gen se izdvojio: onaj koji nosi uputstvo za kolagen IX, protein koji drži na okupu vlaknastu strukturu diska. Ranija istraživanja ga više puta povezuju sa ranim problemima sa diskom.

Riba kojoj je isključen jedan gen

Istraživači su uzeli zebricu, malu akvarijumsku ribu, i uzgojili liniju kojoj ne radi kopija gena col9a1b. Kako su ribe starile, kičma im je počela da liči na ljudsku bolest diska. Pršljenovi su srastali, a tkivo između kostiju postajalo je nenormalno tvrdo od mineralnih naslaga.

Bitan je redosled. Otvrdnjavanju je prethodilo raspadanje potpornog sloja u kičmi koja se još razvijala, i to znatno pre nego što se pojavio prvi mineral. Šteta, dakle, ne počinje taloženjem, nego time što potpora popusti.

Zebrica se u laboratorijama koristi upravo zato što je dovoljno bliska čoveku da nešto znači: oko 70 odsto ljudskih gena ima parnjaka kod te ribe, a mlade jedinke su providne pa se razvoj kostiju prati pod mikroskopom, bez obdukcije.

Šta je pokazala analiza gena

Autori, među kojima su Erika Kag, Beatriz Laraz Prijeto, Renata A. Raele, Bijanka Ventura Fernandes i Džoana Mos, uz Krisi L. Hamond, pregledali su koji su geni kod tih riba pojačano, a koji prigušeno aktivni. Poremećaj se video na četiri mesta:

• prerada masti
• put mTOR, koji reguliše rast
• rukovanje fosfatima
• signalizacija vitamina A

Svaki od ta četiri procesa se u literaturi dovodi u vezu sa nenormalnim taloženjem minerala. Rad ih ne proglašava uzrokom, nego ih imenuje kao mesta gde bi lek imao gde da se zakači.

Da li se šteta može smanjiti?

Kod riba može, i to na tri načina. Bisfosfonat je sprečio nakupljanje minerala. Smanjen unos hrane smanjio je srastanje pršljenova. Isti smer efekta dali su i lekovi koji koče metabolizam masti.

Istraživanje je vodila dr Erika Kag sa Univerziteta u Edinburgu.

“Decenijama je operacija bila jedini pravi odgovor za bolest diska. Razumevanjem biologije koja tera kičmu da otvrdne, naša istraživanja na zebricama ukazuju na nekoliko načina da se to uspori.”

Kag je u saopštenju univerziteta dodala i da je “za stanje koje generacijama muči ljude, a da se lečenje nije ni naziralo, ovo izuzetno uzbudljivo”.

Istraživanje su finansirali organizacija Arthritis UK i britansko telo BBSRC. Dr Kerolajn Ejlot iz Arthritis UK poručila je da “za 9,5 miliona ljudi širom Britanije koji žive sa bolom u leđima, ovo istraživanje donosi novu nadu”.

Brojka je zapravo mnogo veća od britanske. Po podacima Svetske zdravstvene organizacije, sa bolom u donjem delu leđa je 2020. godine živelo 619 miliona ljudi, a procena za 2050. je 843 miliona. To je vodeći pojedinačni uzrok godina proživljenih sa invaliditetom u svetu, i za sada bez ijednog leka koji zaustavlja proces.

Zato je izbor baš bisfosfonata praktično važan. Ta grupa lekova se propisuje decenijama, bezbednosni profil joj je poznat, a doza i način primene su odavno standardizovani. Ako se rezultat potvrdi, put od laboratorije do pacijenta je kraći nego kod molekula koji tek treba da prođe prvu fazu ispitivanja.

Šta ovo ne dokazuje

Rad je urađen na ribi. Zebrici je isključen jedan gen, pa je merena mineralizacija ligamenata i srastanje pršljenova, što nije isto što i disk odraslog čoveka pod svakodnevnim opterećenjem. Nijedan pacijent nije lečen i nijedno kliničko ispitivanje nije pokrenuto.

Analiza aktivnosti gena pokazuje da su prerada masti, mTOR, fosfati i vitamin A povezani sa procesom, ne da ga izazivaju. Ni podatak o smanjenom unosu hrane nije preporuka za ishranu, jer se odnosi na eksperimentalni režim ribe u akvarijumu, ne na čoveka.

Ono što studija stvarno nudi jeste spisak meta i model na kojem se te mete mogu brzo testirati. Sledeći korak koji se logično nameće jesu podaci o ljudima koji bisfosfonate već godinama uzimaju zbog osteoporoze: ako mehanizam važi i kod nas, njihove kičme bi u snimcima trebalo da se ponašaju drugačije od kičmi vršnjaka koji te lekove ne piju. Taj podatak niko još nije objavio.