U Montani pronađeno pero staro 66 miliona godina

Tim naučnika predvođen paleontološkinjom Džingmaj O’Konor, pridruženom kustoskinjom za fosilne gmizavce u Field Museum u Čikagu, opisao je prvo poznato pero hesperornitiformne ptice, sačuvano unutar okamenjenog izmeta dinosaurusa iz formacije Hell Creek u Montani. Rad je objavljen 10. septembra 2026. u časopisu Current Biology, pod digitalnim identifikatorom 10.1016/j.cub.2026.08.054, a Field Museum je nalaz predstavio posebnim saopštenjem. Prema autorima, otkriće nudi tragove koji pomažu da se objasni zašto su ptice jedina grupa dinosaurusa koja je preživela masovno izumiranje pre 66 miliona godina.

Ptice su specijalizovana grana dinosaurusa i postoje veoma dugo. Najstariji poznati primerak, Archaeopteryx, star je oko 150 miliona godina, a ptice su se potom razvijale uporedo sa ostalim dinosaurusima gotovo 100 miliona godina. Sve se promenilo pre 66 miliona godina, kada je Zemlju pogodio asteroid i u masovnom izumiranju nestala je gotovo svaka vrsta dinosaurusa, uključujući i skoro sve ptice. Preživela je samo jedna grana, takozvani Neornithes, čiji su potomci sve današnje ptice. Hesperornitiformne ptice, o kojima govori novo istraživanje, bile su bliski rođaci te grupe, ali same nisu pripadale ni Neornithesima ni enantiornitinima, najbrojnijoj grupi ptica krede. Deo ranijih objašnjenja glasio je da su preživele ptice opstale jer su živele blizu vode. Hesperornitiformne su, međutim, takođe živele u vodi, pa i pored toga izumrle, što po rečima autorki studije govori da blizina vode sama po sebi nije bila presudna.

Kako je fosil pronađen

Uzorak je 2016. godine na severoistoku Montane pronašao Dejvid Demar Mlađi, naučni saradnik i rukovodilac zbirke projekta Hell Creek u muzeju Burke pri Univerzitetu Vašington, dok je skupljao fosile riba.

“Puzao sam uz kamenitu izdan i skupljao fosile riba kada sam naišao na tamnu, crvenkasto-mrku grudvu veliku oko pola golf loptice. Podigao sam je i pregledao površinu kroz ručnu lupu, i tada nisam mogao da verujem šta vidim, sićušno fosilno pero,” rekao je Demar u saopštenju Field Museuma.

Grudva je potom analizirana u laboratoriji, prvo ispitivanjem mineralnog sastava, a zatim i na skeneru za mikrotomografiju na medicinskom kampusu Univerziteta Južne Kalifornije. Hiljade digitalnih rendgenskih snimaka su naknadno složene u trodimenzionalni prikaz, koji je pokazao da grudva, star 66 miliona godina, sadrži više pera, sitne ljuske ribe kostanke i kosti nogu hesperornitiformne ptice. Pošto su pera i kosti nađeni zajedno, tim zaključuje da su pera pripadala baš toj ptici. Životinja koja je pticu progutala bila je, po njihovoj oceni, veliki predatorski dinosaurus, verovatno Tyrannosaurus rex ili srodni, manji Nanotyrannus.

Šta pero otkriva o opstanku ptica

Reč je o prvim ikada nađenim perima hesperornitiformne ptice. Dva pera imaju četvrtastu osovinu sa sunđerastim središtem, kombinaciju koju, po rečima Demara, nema nijedno drugo poznato pero iz mezozoika. Ostala pera iz iste grudve su manja, čupava i primitivnija, slična perju ranijih dinosaurusa. Po osobinama, ceo skup stoji negde između perja enantiornitina i perja današnjih ptica.

“To je, bez ikakve sumnje, najbolje pero koje smo ikada našli iz doba dinosaurusa,” rekla je O’Konor u saopštenju.

Hesperornitiformne ptice su, prema opisu tima, bile vodene i ekološki slične gnjurcima: većina nije mogla da leti, nego su se stopalima prilagođenim za ronjenje spuštale pod vodu da love ribu. Upravo razlika u perju je, po O’Konorki, moguće objašnjenje zašto su neke ptice iz krede preživele izumiranje, a druge ne.

“Mislimo da su tipovi pera koje su te ptice imale, i način na koji su ta pera menjale, mogli biti jedan od osnovnih razloga izbirljivosti masovnog izumiranja na kraju krede, u suštini zašto su neke ptice izumrle a druge preživele,” navela je.

“Čini se da su neka pera tih ptica koje se gnjuraju bila modernog izgleda i vodootporna, ali su one imale i manja čupava, primitivna pera na telu,” dodala je O’Konor.

Pera na telu ptice služe za izolaciju od hladnoće. Ako perje hesperornitiformnih i enantiornitina nije zadržavalo toplotu jednako dobro kao perje Neornithesa, to je, po tumačenju tima, moglo biti jedan od faktora koji su odlučili ko će preživeti takozvanu udarnu zimu posle pada asteroida.

Rad potpisuje ukupno 13 autora, sa O’Konor kao prvom autorkom. Uz nju je na radu radilo još dvanaest istraživača, među njima Demar, paleontolog Nejtan Kerol iz muzeja okruga Karter u Ekalaki, koji je učestvovao u mikrotomografskoj analizi, i profesor Greg Vilson Mantilja sa Univerziteta Vašington i muzeja Burke, koji je istakao značaj nalaza za razumevanje odnosa predatora i plena pre 66 miliona godina.

Od pronalaska grudve do objavljenog rada prošlo je deset godina. Deo razloga je, prema O’Konorki, i to što niko ranije nije ni tražio pera unutar okamenjenog izmeta, pošto se ova vrsta fosila obično proučava zbog sadržaja hrane, ne zbog perja koje bi mogla da sadrži.

Šta nalaz ne dokazuje

Zaključci tima počivaju na jednom uzorku, jednoj grudvi izmeta i jednoj pojedenoj ptici. To je prvi opisan primerak pera hesperornitiformne ptice, pa se iz njega ne može sa sigurnošću tvrditi da su sve ptice iz te grupe imale identičan sastav perja. Veza između tipa perja i sposobnosti da se preživi udarna zima je hipoteza koju tim iznosi kao moguće objašnjenje, ne dokazana uzročno-posledična veza, i sami autori je predstavljaju kao pravac za dalje istraživanje, ne kao konačan odgovor na pitanje zašto je baš grana Neornithes preživela masovno izumiranje pre 66 miliona godina.