Toplotni štit Oriona na Artemisu II: 9 oštećenja umesto 103

NASA je ovog meseca objavila rezultate dodatne analize toplotnog štita kapsule Orion posle leta Artemis II, misije koja je četvoro astronauta odvela oko Meseca. Inženjeri su na štitu pronašli samo devet mesta na kojima je otpao ugljenisani sloj, dok ih je na štitu sa misije Artemis I bilo 103. Pucanje i gubitak tog sloja smanjeni su deset puta.

Šta se desilo pri povratku?

Kapsula je pala u Tihi okean kod San Dijega 10. aprila 2026. Bio je to prvi let astronauta u Orionu. Pri ulasku u atmosferu dostigla je brzinu od 39 puta veću od brzine zvuka, a spoljna temperatura bila je viša od 4.000 stepeni Farenhajta, odnosno oko 2.200 °C. Unutar kabine bilo je oko 24 °C (sredina sedamdesetih po Farenhajtu).

Povratak je bio i precizan. Orion je ušao u atmosferu na 59 metara (192 stope) od ciljane tačke i pao 0,95 kilometara (0,59 milja) od predviđenog mesta spuštanja. Prvi pregledi, uključujući snimke ronilaca načinjene odmah posle spuštanja i inspekciju na brodu za oporavak, već su pokazali znatno manje pukotina i gubitka ugljenisanog sloja nego na Artemisu I.

Zašto je štit sada bolje prošao?

NASA poboljšanje pripisuje izmeni putanje, a ne novom materijalu. Posle analize nalaza sa Artemisa I, zasnovane i na ispitivanjima u lučnom tunelu istraživačkog centra Ejms u Kaliforniji, agencija je skratila najveću dužinu koju kapsula sme da preleti od ulaska u atmosferu do spuštanja u okean. Proračuni pre misije pokazali su da će tako štit kraće boraviti u temperaturnom opsegu u kojem je nastala pojava uočena na Artemisu I.

Štit čini 186 jedinstvenih blokova ablativnog materijala Avcoat, koji se pri zagrevanju postepeno ugljeniše i odnosi toplotu. Pregled posle leta pokazao je da su spojevi između blokova i materijal oko zavrtnjeva za odvajanje kompresionog jastuka radili isto kao na prvoj misiji. Zadnji omotač kapsule, sa oko 1.300 keramičkih pločica, takođe je izdržao u okviru predviđanja: na prozorima, ventilima, potisnicima i bočnom otvoru nije bilo tragova pregrevanja.

Gde je štit sada i šta sledi?

Po povratku u Kenedi svemirski centar na Floridi stručnjaci su počeli dodatni pregled, a štit je potom prebačen u centar Maršal u Hantsvilu u Alabami. Tamo su u avgustu počeli uzimanje uzoraka i snimanje rendgenom. Obrada uzoraka i termalne analize se nastavljaju.

Za Artemis III štit je već izmenjen. Posle istrage o Artemisu I konstruktori su promenili dizajn tako da blokovi Avcoata imaju ujednačeniju propustljivost. Štit je na kapsulu postavljen početkom jula, a modul za posadu i servisni modul spojeni su krajem jula. Letelica je od tada prvi put uključena na struju, što je omogućilo proveru svih veza između dva modula.

Artemis III planiran je za sledeću godinu kao misija u niskoj Zemljinoj orbiti. Njime će leteti Rendi Breznik, Frenk Rubio i Andre Daglas iz NASA-e i Luka Parmitano iz Evropske svemirske agencije. Susrešće se sa probnim modulima lendera kompanija Blue Origin i SpaceX. Sletanja na Mesec počinju misijom Artemis IV 2028. godine.

Šta ovi nalazi ne dokazuju

Analizu je objavila sama NASA, agencija koja je kapsulu i poslala u svemir, a podaci koje navodi ne dolaze iz nezavisne provere. Laserska merenja istrošenosti materijala još nisu uporedena sa merenjima pre leta, pa konačna brojka o tome koliko je štit zaista izgubio nije objavljena. Saopštenje navodi da su mesta gubitka ugljenisanog sloja bila različite veličine, ali ne daje njihove dimenzije. Broj 9 naspram 103 zato pokazuje koliko je oštećenja bilo, a ne koliko je materijala nestalo.