Prva mapa marsovskog tla: Sidnej izdvojio klasu za biljke
Doktorand Univerziteta u Sidneju razvrstao je skoro 800 miliona lokacija na Marsu u 2.000 klasa tla i ocenio koja bi najbolje podnela gajenje biljaka u zatvorenom prostoru.
Prva mapa marsovskog tla nastala je na Univerzitetu u Sidneju, gde je doktorand Danijel Irving orbitalne snimke i modele pretvorio u klasifikaciju sa 2.000 klasa. Rad je 16. oktobra objavljen u časopisu za nauku o zemljištu Catena, a uz klasifikaciju donosi i procenu koje bi tlo bilo najpogodnije za uzgoj biljaka.
Irving radi na Institutu za poljoprivredu i Prirodno-matematičkom fakultetu Univerziteta u Sidneju. Rad nosi naslov „Areths and the Provisional Polythetic Areth Classification System (PPACS)“, a objavljen je pod DOI oznakom 10.1016/j.catena.2026.110649. Saopštenje univerziteta vodeće istraživanje pripisuje Irvingu, dok u bibliografskom navodu koji prenosi Phys.org kao prvi autor stoji njegov mentor, profesor Aleks Makbratni.
Irving je u saopštenju univerziteta objasnio šta je novo u odnosu na ranija mapiranja Marsa:
„Ovo je prvi put da je za marsovska tla razvijen sistem klasifikacije ovolikih razmera. Naučnici su i ranije mapirali geologiju, mineralogiju i hemiju Marsa, ali naš sistem objedinjuje više svojstava u jedan okvir, pa pomaže da razumemo kako se različita marsovska tla međusobno odnose i gde se nalaze.“
Kako je tlo na Marsu razvrstano?
Uz pomoć snimaka iz orbite i modela razvrstano je skoro 800 miliona lokacija. Sistem PPACS ima tri nivoa: 10 „carstava“, 100 „skupova“ i 2.000 „oblika“. Razvrstavanje se oslanja na teksturu, mineralni sastav, kiselost (pH) i debljinu profila tla. Mapa pokriva 92 odsto površine planete.
Autori za marsovske klase predlažu naziv „areti“, izveden iz Aresa, grčkog imena za Mars.
Koja klasa bi najbolje podnela biljke?
Kao probu koncepta, istraživači su svih 2.000 klasa ocenili prema svojstvima važnim za biljnu proizvodnju: sposobnost zadržavanja vode, pH, debljina profila, udeo gline i udeo šljunka. Ocene idu na skali od 0 do 1.
Najbolje je prošla klasa Nohibaret sa ocenom 0,93. Njen modelovani prosečni profil ima pH 6,8, 72 odsto gline i malo peska ili šljunka, a zadržava oko 202 milimetra vode po metru. Mapa je smešta pre svega u srednje geografske širine, oko Tarsisa, centralne Arabije Tere i Elizijum Planicije. Nohibaret zauzima samo 0,14 odsto površine Marsa.
Slabo su prošla druga tla: zadržavanje vode bilo je ograničavajući činilac kod 73 odsto proučenih oblika, a sve klase u carstvima od Fareta do Mareta dobile su ocene ispod 0,3.
Makbratni je u saopštenju naveo zašto takva podela ima praktičnu stranu:
„Buduća staklena bašta na Marsu tražila bi više od vazduha, vode i svetlosti. Njeni graditelji morali bi da znaju i šta leži ispod, da bi bolje razumeli polazne tačke za uzgoj biljaka.“
Čemu mapa može da posluži na Zemlji?
Marsovsko tlo ne sadrži organsku materiju, ali autori smatraju da rad može da pomogne i u proučavanju zahtevnih predela na Zemlji, kao što su pustinja Atakama, oblast Pilbara i polarne oblasti. Makbratni je rekao:
„Ljudi često misle da tlu treba mnogo organske materije da bi funkcionisalo, ali na Zemlji postoje tipovi tla, pre svega u sušnim predelima, koji sadrže vrlo malo organske materije. Ovi rezultati sa Marsa nas zapravo teraju da dublje razmislimo o takvom tlu na Zemlji i o tome šta bismo s njim mogli da radimo.“
Irving je dodao da klasifikacija nije zatvorena: „Svaka rover misija prikuplja dragocene informacije o Marsu, ali naučnicima su potrebni dosledni načini da to znanje organizuju i uporede. Ovo nam daje okvir koji može da raste i da se razvija kako novi podaci postaju dostupni.“
Šta ova mapa ne dokazuje?
Autori ističu da oblasti poput Nohibareta nisu izabrana mesta za staklene bašte, nego kandidati za bliže istraživanje. To što je neka klasa dobila visoku ocenu ne znači da se usevi mogu gajiti neposredno u marsovskom tlu: staništa bi i dalje morala da imaju zatvoren prostor, vodu, hranljive materije i uklanjanje štetnih materija.
Ocene se zasnivaju na modelima. Mapa ne obuhvata toksičnost perhlorata, dostupnost azota ni profile po dubini, a mnoga ulazna svojstva zaključena su iz orbitalnih podataka i odnosa poznatih sa Zemlje. Zato će klasifikacija morati da se menja kako se budu pojavljivala direktna merenja.
Sledeći korak su ogledi na Zemlji: smeše nalik marsovskom tlu, koje predstavljaju mapirane klase, trebalo bi ispitati u kontrolisanim prostorima sa usevima, dodatnim hranljivim materijama i podešenim zalivanjem. Tek merenja rovera i uzorci sa Marsa mogli bi da pokažu da li se obećavajuće klase zaista nalaze tamo gde ih modeli postavljaju.
