Perseverance izmerio marsovsku prašinu od oko 100 nanometara

Rendgenski instrument PIXL na robotskoj ruci rovera Perseverance izmerio je na Marsu prašinu sitniju od one koja je ranije merena na samoj planeti. Rad su u utorak, 27. oktobra 2026, objavili istraživači u časopisu Proceedings of the National Academy of Sciences (PNAS), a NASA i Laboratorija za mlazni pogon (JPL) predstavile su ga istog dana. Najsitnija zrna imaju oko 100 nanometara, što je po NASA oko 700 puta tanje od ljudske vlasi.

Ranija merenja na Marsu razlikovala su čestice do oko 3 mikrometra. PIXL je našao dve nove kategorije: sitne čestice ispod 2,5 mikrometra i ultrasitne od oko 100 nanometara. Za poređenje, ljudska vlas je široka oko 70 mikrometara.

Kako je prašina izmerena?

Posebnog uređaja za to nije bilo. PIXL (Planetary Instrument for X-ray Lithochemistry) nosi kalibracionu metu od teflona i poliranog bazaltnog stakla. Teflon ne sadrži elemente koje PIXL može direktno da detektuje, pa svaki elementarni signal sa tog uzorka potiče od prašine koja se na njega slegla. Meta je skupljala prašinu tokom 1.645 marsovskih dana (solova) rada u krateru Jezero.

Glavni autor rada je Scott VanBommel sa Univerziteta Vašington u Sent Luisu, naučnik u timu rovera. Za proveru su korišćeni i uzorci materijala za skafandere na meti instrumenta SHERLOC, takođe na robotskoj ruci. Po NASA, rover nosi pet takvih uzoraka, svaki oko 20 milimetara u kvadratu, a analizirani su teflon i Vectran, dva materijala koja se koriste u skafanderima.

Na teflonu PIXL mete i na Vectran uzorku čestice su u proseku imale oko 2 mikrometra. Na bazaltnom staklu i na teflonskom uzorku SHERLOC-a išle su naniže do oko 100 do 300 nanometara. Po NASA, veličinu zrna koje se lepi za određenu površinu verovatno određuje statički elektricitet: zrna se naelektrišu sudarajući se u vazduhu, a različiti materijali privlače različite veličine. Najsitnije čestice ostale su zalepljene i posle godina vožnje i bušenja.

VanBommel je u saopštenju NASA/JPL objasnio zašto je rezultat važan:

„Postojanje marsovske prašine u ovim ultrasitnim veličinama dugo je predviđano, a PIXL nam je dao priliku da je izmerimo direktno na Marsu. Veće grudvice, marsovske gomilice prašine, vremenom se otresu. Ali najsitnije čestice ostaju, i upravo one predstavljaju najveći izazov za sisteme za održavanje ljudi.”

Po hemijskom sastavu prašina odgovara ranijim merenjima i bogata je gvožđem i sumporom. PIXL je dodatno našao obogaćenje fosforom i tragove kalcijum sulfata.

Zašto čestice ispod 2,5 mikrometara brinu medicinare?

Na Zemlji čestice manje od 2,5 mikrometra prodiru duboko u pluća i ulaze u krvotok. NASA dodaje da su studije pokazale da ultrasitne čestice, do 100 nanometara, mogu iz nosne duplje da stignu do mozga duž mirisnog živca.

Marsovska prašina nosi i hemijski reaktivna jedinjenja: perhlorate, koji mogu da poremete rad štitne žlezde, i reaktivno gvožđe koje oštećuje ćelije. Zrna su zaobljena sudarima na vetru i zato su manje abrazivna od lunarnih. Lunarna prašina je u misijama Apolo grebala vizire, oštetila spoljne slojeve skafandera i zaptivke, a neki članovi posade prijavili su simptome nalik polenskoj groznici. Astronaut Apola 17 Harrison Schmitt prijavio je suzne oči i upornu iritaciju grla posle izlazaka na Mesec, kada je prašina zaprljala skafander i modul.

Lindsay Hays, vršilac dužnosti direktora Odeljenja za planetarne nauke u sedištu NASA u Vašingtonu, rekla je u saopštenju:

„NASA ima dugu istoriju pretvaranja izazova u izvodljiva rešenja i pronalaženja kreativnih načina da podatke koje imamo iskoristi za odgovore na pitanja izvan onoga za šta su prvobitno prikupljeni. Prašina je izazov u istraživanju površine još od programa Apolo. Perseverance daje našim inženjerima i lekarima letača merenja koja mogu da iskoriste da poboljšaju postojeća rešenja mnogo pre nego što prvi američki astronauti stignu na Mars.”

Šta NASA već radi protiv prašine?

Studija je pokazala i da neki materijali zadržavaju manje prašine od drugih, što može da vodi izbor materijala i zaštitnih premaza za skafandere i staništa. NASA kao rešenja navodi suitport, skafander koji se kači spolja na stanište, i vazdušne komore sa dve prostorije. U martu 2025. testiran je elektrodinamički štit od prašine, koji električnim poljima čisti lunarni regolit sa stakla i termalnih površina. Razvijen je u svemirskom centru Kenedi, a na Mesec je stigao na landeru Blue Ghost Mission 1 firme Firefly Aerospace.

Portal TechTimes navodi i da se radna grupa NASA za marsovsku prašinu sastala 20. i 27. februara 2026. i preporučila granicu od 0,1 miligrama po kubnom metru u proseku za 24 sata, za čestice manje od 10 mikrometara i misije do 30 dana.

Katie Stack Morgan, naučnica projekta Perseverance u JPL-u, podsetila je da rover ima i ovu ulogu:

„Glavni posao Perseverance-a je da traži znake drevnog mikrobnog života, ali misija je osmišljena i da pomogne u pripremi za ljudske istraživače. Taj napor uključuje tehnološke demonstracije kao što su MOXIE (Mars Oxygen In-Situ Resource Utilization Experiment) i Ingenuity, kao i uzorke skafandera.”

Šta ovo ne dokazuje

Merenje opisuje veličinu zrna koja su se zalepila za površine na roveru, ne količinu prašine koju bi astronaut udahnuo. Kako NASA navodi, statički elektricitet određuje koje se veličine lepe za koji materijal, pa izmerena raspodela zavisi i od materijala mete. Rizik po zdravlje, po NASA, zavisi od količine prašine i trajanja izlaganja, a to ovim radom nije izmereno. Podaci o štetnosti potiču iz istraživanja na Zemlji, ne sa Marsa, i zato se o ovom radu govori kao o osnovi za buduće standarde, ne kao o dokazu štete.