Zborovi građana preuzimaju blokade raskrsnica u Srbiji
Posle neispunjenih ultimatuma i talasa privođenja, lokalni zborovi građana sami zatvaraju raskrsnice, dok Akademski krizni centar pruža pravnu pomoć u više od 150 slučajeva.
- Lokalni zborovi građana preuzeli su blokade raskrsnica od studenata i sami zatvaraju puteve i ulice u svojim opštinama.
- Akademski krizni centar intervenisao je u više od 150 slučajeva privođenja, povezujući studente i profesore sa advokatima.
- Blokade i podrška prijavljene su u Beogradu, Novom Sadu i Nišu, a u nekim mestima izašle su i pristalice vlasti.
- Zahtevi ostaju isti: raspisivanje izbora i oslobađanje svih privedenih učesnika protesta.
Talas građanske neposlušnosti u Srbiji ušao je u novu fazu. Posle neispunjenih ultimatuma i niza privođenja, lokalni zborovi građana odlučili su da sami preuzmu ono što su mesecima nosili studenti, blokadu saobraćaja u sopstvenim opštinama. Tokom proteklih dana raskrsnice, putevi i ulice zatvarani su u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i drugim gradovima, ponegde uz kontra-okupljanja pristalica vlasti na istim lokacijama.
Reč je o pomeranju težišta pokreta. Umesto centralnih studentskih kolona, sada susedstva i mesne zajednice samostalno odlučuju kada i gde će stati saobraćaj. Po našim saznanjima, taj model se širi upravo zato što ga je teže ugasiti: nema jednog vođstva koje se može privesti, nema jedne kolone koja se može rasterati.
Zašto blokade prelaze u ruke zborova građana?
Odgovor leži u dve tačke koje se prepliću. Prva je razočaranje ishodom ranijih ultimatuma. Zahtev za raspisivanje izbora i oslobađanje privedenih učesnika protesta ostao je, po oceni organizatora, bez konkretnog odgovora vlasti, pa su se građani okrenuli direktnoj akciji u svojim kvartovima.
Druga tačka je pravna. Akademski krizni centar, telo koje okuplja deo akademske zajednice, preuzeo je ulogu koordinatora pravne pomoći. Prema podacima tog centra, njihovi advokati intervenisali su u više od sto pedeset slučajeva privođenja, povezujući zadržane studente i profesore sa braniocima. Time se stvorio paralelan sistem podrške koji privedenima pruža advokata u roku od nekoliko sati, što ranije nije bio slučaj.
Sve to menja dinamiku na ulici. Kada učesnik blokade zna da ga u policijskoj stanici čeka branilac, prag straha se spušta. To je, u političkom smislu, ozbiljan pomak, jer pokret više ne zavisi od hrabrosti pojedinca nego od organizovane mreže.
Šta poručuje vlast, a šta traže građani?
Sa druge strane, državni vrh šalje suprotnu poruku. Miloš Vučević, funkcioner vladajuće koalicije, ocenio je da je “većinska Srbija odbacila blokade” i da anketna podrška vlasti raste upravo zato što se, kako je naveo, grade putevi dok jedni blokiraju saobraćaj. Ta formula, “dok jedni blokiraju, drugi grade”, postala je okosnica odgovora vlasti na proteste i ponavlja se u nastupima predstavnika stranačkog vrha.
Naspram blokadera na pojedinim raskrsnicama izlazile su i pristalice vlasti, što je unelo dodatnu tenziju u susedstva u kojima se do juče znalo samo za komšijske sporove oko parkinga. Politika se, doslovno, preselila na trotoar.
Zahtevi zborova građana, međutim, nisu se promenili. Traži se raspisivanje izbora i oslobađanje svih koji su privedeni tokom protesta. Ono što jeste novo jeste forma otpora: umesto povremenih velikih skupova, sada su u pitanju svakodnevne, decentralizovane blokade koje testiraju izdržljivost obe strane.
Pitanje koje ostaje otvoreno tiče se same održivosti ovog modela. Decentralizovane blokade teže je ugasiti, ali ih je i teže usmeriti ka konkretnom političkom rezultatu. Da li će zborovi građana uspeti da svakodnevni pritisak na raskrsnicama pretvore u pregovaračku poziciju, ili će se energija istrošiti u iscrpljujućem ratu nerava sa vlašću?
