Kremlj: Otvoreni smo za dijalog, ali ne za ultimatume
Moskva poručuje da je spremna na razgovore sa Evropom ako se pojave snage koje shvataju nužnost dijaloga bez ultimatuma, dok Brisel priznaje kratak diplomatski kontakt.
- Kremlj poručuje da je Rusija otvorena za dijalog sa Evropom, ali bez ultimatuma.
- Ministar Sergej Lavrov kaže da Moskva neće trčati i preklinjati evropske partnere za razgovore.
- Kancelarija Evropskog saveta priznala je kratak kontakt na diplomatskom nivou sa Moskvom.
- Posle više od tri godine izbegavanja kontakata, signali o mogućem dijalogu prvi put rastu.
Za Srbiju, koja godinama balansira između evropske perspektive i tradicionalnih veza sa Moskvom, svaki nagoveštaj da bi se Brisel i Kremlj mogli vratiti za isti sto menja računicu u celom regionu. Zato poruka koju je Kremlj uputio 19. i 20. juna, da je Rusija otvorena za dijalog sa Evropom ali ne i za ultimatume, nije tek još jedna izjava u dugom ratnom serijalu, već prvi konkretan diplomatski signal koji se ne pojavljuje ni na jednoj ranijoj listi razvoja događaja.
Portparol Kremlja Dmitrij Peskov saopštio je da je Moskva spremna na razgovore ukoliko se u Evropi pojave snage koje shvataju nužnost dijaloga sa Rusijom, ali pod uslovom da se taj dijalog ne vodi kroz unapred postavljene ultimatume. Time je Kremlj formulisao poziciju koja istovremeno otvara vrata i postavlja cenu ulaska.
Šta tačno poručuje Moskva
Ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov razradio je tu liniju oštrije. Moskva, rekao je, jeste spremna na razgovore, ali neće, kako je doslovno naveo, trčati i preklinjati evropske partnere da ih pokrenu. Lavrov je ocenio da evropske države nisu neutralni posrednici, već da pregovore koriste kao sredstvo pritiska, sa ciljem da, prema njegovim rečima, očuvaju režim u Kijevu.
U toj rečenici sažeta je čitava ruska diplomatska računica. Kremlj ne odbija razgovor, ali odbija ulogu strane koja moli za njega. Postavljajući teret inicijative na Brisel, Moskva nastoji da svaki budući kontakt predstavi kao ustupak Evrope, a ne kao sopstveno popuštanje. To je klasičan obrazac pregovaračke psihologije: ko prvi pozove, taj je slabiji.
Važno je razumeti i kontekst u kojem ova poruka stiže. Od početka rata, evropske prestonice sistematski su izbegavale direktne kontakte sa Moskvom, oslanjajući se na sankcioni režim i na koordinaciju sa Vašingtonom. Vodeće članice Unije, među njima Nemačka i Francuska, godinama su odbijale svaki bilateralni kanal koji bi mogao da deluje kao priznanje ruskih ratnih ciljeva. Upravo zato sadašnji pomak deluje kao tektonski, ma koliko bio oprezan.
Da li je Brisel zaista promenio kurs?
Odgovor je za sada uzdržan, ali ne i odričan. Kancelarija predsednika Evropskog saveta saopštila je da je uspostavljen kratak kontakt na diplomatskom nivou sa Moskvom, sa ciljem otvaranja kanala komunikacije. Formulacija je pažljivo odmerena: ne govori se o pregovorima, ne pominju se ustupci, već samo o kanalu. Ali i sam kanal je, posle tri godine ćutanja, vest.
Signali da bi Unija mogla da zatraži razgovore sa Moskvom rastu upravo u trenutku kada se unutar bloka vode rasprave o budućoj arhitekturi bezbednosti. Visoka predstavnica EU i deo članica i dalje insistiraju na tome da nikakav dijalog ne sme da legitimiše promenu granica silom. Druge prestonice, suočene sa ekonomskim teretom sankcija i ratnim umorom, tiho razmatraju da li je trajno odsustvo komunikacije održivo.
Za Beograd i ceo region, ova dinamika nije apstraktna. Ako Brisel i Kremlj pronađu makar minimalan diplomatski jezik, pritisak na zemlje koje nisu uvele sankcije Rusiji mogao bi da se ublaži ili, paradoksalno, da se preusmeri. Multilateralizam koji se godinama raspadao mogao bi da dobije novu, neočekivanu formu, a Srbija bi se ponovo našla u prostoru u kojem balansiranje postaje i teže i vrednije.
Ostaje otvoreno pitanje koje će obeležiti naredne sedmice: da li je ovo prvi korak ka stvarnom dijalogu ili samo nova runda postavljanja uslova pred kamerama, i ko će, na kraju, prvi podići slušalicu?
