Rusija prvi put priznala nestašicu goriva i racionisanje
Moskva zvanično priznaje nestašicu benzina pošto su ukrajinski dronovi izbacili iz stroja oko četvrtine rafinerija. Racionisanje i kolone šire se na skoro sve regione.
- Nestašicu goriva ili racionisanje prijavilo je skoro svih 83 ruska regiona, prvi put uz zvanično priznanje Moskve.
- Ukrajinski dronovi onesposobili su oko četvrtine ruskih rafinerijskih kapaciteta, a najveća rafinerija u Omsku stala je posle udara 6. jula.
- Točenje je na mnogim pumpama ograničeno na 20 do 30 litara po vozilu, uz zabranu izvoza benzina i avio-goriva.
- U noći 10. jula Ukrajina je pogodila 18 ruskih plovila, među njima 13 tankera, i rafineriju Ilski.
Za Srbiju, čija je najveća naftna kompanija u ruskom vlasništvu i već pod pritiskom američkih sankcija, slom snabdevanja gorivom u samoj Rusiji nije daleka vest nego signal koliko je ruski energetski sektor postao ranjiv. Kremlj je ovih dana učinio nešto što je mesecima izbegavao: zvanično je priznao da zemlja nema dovoljno benzina. Posle serije ukrajinskih udara dronovima na rafinerije, nestašicu ili neki oblik racionisanja prijavilo je skoro svih 83 ruska regiona, od Kalinjingrada na zapadu do Sibira na istoku.
Prizor je za rusku javnost neuobičajen. Ispred pumpi se stvaraju kolone koje se protežu putevima, na pojedinim stanicama gorivo se prodaje po sistemu parnih i neparnih registarskih tablica, a mnoge pumpe rade sa praznim rezervoarima i spuštenim rampama. Vlasti su na velikom delu teritorije ograničile točenje na 20 do 30 litara po vozilu i uvele zabranu izvoza benzina i avio-goriva, mereći svaku kap i za civilnu i za vojnu potrošnju.
Kako su dronovi razbili rusko zaleđe?
Ukrajinska strategija se u poslednjim nedeljama pomerila sa fronta na duboku pozadinu. Umesto samo linije razdvajanja, mete su postale rafinerije, naftni terminali i tankeri, dakle infrastruktura koja pretvara sirovu naftu u benzin i dizel. Procene govore da je oko četvrtine ruskih rafinerijskih kapaciteta trenutno van pogona. Najveća rafinerija u zemlji, ona u Omsku, obustavila je rad posle udara 6. jula, a u noći 10. jula ukrajinske snage pogodile su 18 ruskih plovila, uključujući 13 tankera, kao i rafineriju Ilski.
Efekat je kumulativan. Rusija i dalje vadi ogromne količine sirove nafte, ali sve teže može da je preradi u gorivo koje se toči na pumpama. Kada zakaže prerada, sirovina ostaje u zemlji ili ide u izvoz po nižoj ceni, dok domaće tržište ostaje bez finalnog proizvoda. Upravo taj raskorak, između sirovine koje ima i goriva kojeg nema, pretvorio je vojni problem u svakodnevni život običnih građana.
Šta nestašica znači za rat i za region?
Kriza je prešla granicu civilnog života i stigla do samog fronta. Pojedine ruske jedinice prijavile su smanjenu potrošnju dizela, što znači da logistika koja pokreće oklopne kolone i snabdevanje trpi iste udare kao i benzinska stanica u provinciji. Gorivo je za modernu armiju ono što je krv za organizam, i svaki litar koji fali na frontu menja tempo operacija.
Za Beograd i širi region, poruka je dvostruka. Prvo, energetska zavisnost od jednog dobavljača nosi rizik koji se ne vidi dok sistem funkcioniše, a postaje očigledan onog trenutka kada zakaže. Drugo, ovo je prvi put da Moskva javno priznaje unutrašnju slabost koju je dugo poricala, a takva priznanja u ratnim uslovima retko dolaze sama. Evropske kancelarije već računaju kako produžena nestašica utiče na rusku sposobnost da vodi rat, a time i na dinamiku pregovora o kojima se u Briselu i Vašingtonu govori mesecima.
Ostaje pitanje koliko dugo Kremlj može da drži pod kontrolom nezadovoljstvo koje se meri u satima provedenim u koloni ispred pumpe. Da li je nestašica goriva samo privremen udar ili prva pukotina u ekonomiji koja rat plaća skuplje nego što priznaje, i šta bi produžena kriza značila za zemlje koje, poput Srbije, pažljivo prate svaki potez ruskog energetskog sektora?
