Cena struje na SEPEKS-u u oktobru 250 evra po MWh

Prosečna cena električne energije na Srpskoj berzi električne energije (SEPEKS) u oktobru 2026. iznosila je oko 250 evra po megavat-satu (MWh), izjavio je za RTS izvršni direktor berze Miloš Mladenović. Na evropskim berzama cena je, prema njegovim rečima, prešla 300 evra po MWh, a prognoze za predstojeću zimu nisu ohrabrujuće. Prosek do kraja oktobra je oko 120 evra, pa se vidi koliko je poslednji mesec odskočio.

Mladenović je govorio 7. novembra. Ranije smo pisali o Markovićevoj izjavi da je EPS za uvoz struje plaćao preko sedam miliona evra dnevno.

Koliko je struja poskupela na SEPEKS-u i HUPEKS-u?

Za poređenje, Mladenović je naveo da je prosečna cena na SEPEKS-u i na mađarskoj berzi HUPEKS prošle godine iznosila oko 108 evra po MWh. Prosek za ovu godinu do kraja oktobra je na srpskoj berzi oko 11% viši od prošlogodišnjeg, a na mađarskoj oko 30%.

“Do kraja oktobra ove godine prosečna cena na SEPEKS-u bila je oko 120 evra, a na HUPEKS-u oko 140 evra po megavat-satu. Samo u oktobru prosečna cena dostigla je oko 250 evra.”

Visoke cene na berzama ne prenose se automatski na krajnje potrošače, ali znače veće troškove snabdevanja i pritisak na energetski sektor.

Zašto cene rastu?

Prvi razlog su hidroelektrane. Mladenović je rekao da je u trećem kvartalu proizvodnja iz hidroelektrana u Evropi bila najlošija od 2015. godine:

“U trećem kvartalu imali smo najlošiju proizvodnju iz hidroelektrana u Evropi od 2015. godine. Slična situacija bila je u Norveškoj, koja se gotovo u potpunosti oslanja na hidroproizvodnju, kao i u Francuskoj, Italiji i Austriji.”

Na Dunavu je stanje drugačije samo delimično. Hidroelektrane Đerdap 1 i Đerdap 2, sa srpske i rumunske strane, ne rade punim kapacitetom, a Mladenović je naveo i podatak o protoku:

“Protok je bio na nivou od oko 1.500 kubnih metara u sekundi, što je ispod biološkog minimuma. Prema podacima EPS-a, proizvodnja Đerdapa 1 i 2 bila je najslabija od početka njihovog rada.”

U nuklearnom sektoru slika je mešovita. U pogon se vratio jedan blok od 700 megavata u rumunskoj Černavodi, ali je jedan termo-blok u bugarskom Kozloduju i dalje u remontu, kao i jedan blok mađarske nuklearne elektrane Pakš. Pojedine elektrane morale su da smanje ili obustave rad zbog nepovoljnih uslova za hlađenje. Francuska i dalje daje najveći deo struje na evropskom tržištu, jer joj se proizvodnja u nuklearkama stabilizovala.

Jugoistočna Evropa tradicionalno zavisi od uvoza: početkom novembra region je uvozio oko 4.000 megavat-sati na sat. U časovima kada solarne elektrane daju najviše struje, cena je i dalje iznad 200 evra po MWh. Na to se nadovezuje gas, koji zimi često formira cenu električne energije: na holandskoj berzi TTF premašio je 100 evra po MWh, a dozvole za emisiju ugljen-dioksida koštaju oko 90 evra.

Srpski sistem je, prema Mladenoviću, sada u nepovoljnijem položaju. Termoelektrane, na koje se domaći sistem najviše oslanja, muče se sa lošijim kvalitetom uglja, a akumulacije su na niskom nivou. Tokom letnje krize deo štete nadoknadila je dobra proizvodnja hidroelektrana na Drini.

Šta CBAM menja na regionalnom tržištu?

Mladenović je ukazao na posledice evropskog mehanizma za ugljeničnu granicu, CBAM (Carbon Border Adjustment Mechanism). Prema njegovim rečima, mehanizam je uneo poremećaje u regionalno tržište i ograničio izvoz električne energije. Razlika između cene na srpskoj i mađarskoj berzi sada je 15 do 20 evra po MWh, a pre uvođenja mehanizma bila je manja od jednog evra.

“CBAM s jedne strane sprečava potpunu optimizaciju tržišta. Na tome mora da se radi kako bismo što pre uspostavili efikasnije uslove, ne samo zbog energetskog sektora već i zbog celokupne industrije.”

Šta terminsko tržište kaže za zimu i šta Mladenović predlaže?

Na mađarskoj berzi struja za prvi kvartal 2027. ugovara se po oko 240 evra po MWh, a za celu 2027. godinu po oko 170 evra. Mladenović je upozorio da bi jača zima i dalje pogoršanje uslova u evropskom energetskom sistemu mogli da dovedu do još većeg manjka struje.

Kao prioritet za Srbiju izdvojio je nove investicije u proizvodne kapacitete, pre svega u obnovljive izvore. Solarna elektrana od dobijanja dozvola do spremnosti za gradnju traži 9 do 15 meseci, dok vetroelektrana traži od dve do četiri godine.

“Najbrže rešenje nameće se kroz intenzivnije okretanje obnovljivim izvorima energije. Paralelno sa tim moraju se razvijati baterijska skladišta, reverzibilne hidroelektrane i gasne elektrane, koje bi obezbedile neophodnu baznu energiju.”