Akademija sluša pastora iz Leskovca: SANU promovisala Todorovićevu knjigu o Romima
Promocija sociološke studije Dragana Todorovića o protestantizaciji Roma u jugoistočnoj Srbiji u Ogranku SANU u Nišu juče prošle nedelje obeležila je istorijski trenutak za odnos akademije prema temi koja u srpskoj nauci dugo nije imala ozbiljnog istraživača.
Kada je 18. maja u Ogranku Srpske akademije nauka i umetnosti u Nišu pastor jedne leskovačke pentekostalne crkve uzeo reč na promociji knjige sociologa Dragana Todorovića, akademske dvorane Ogranka, koje su decenijama bile prostor diskursa o klasicima srpske književnosti, čule su jezik koji u njima dotle nije imao zvaničnu publiku. Pastor je govorio o iskustvu pastoralnog rada u Leskovcu, gde poslednjih dvadeset godina romska zajednica masovno prelazi iz pravoslavne ili islamske matice u nove protestantske crkve, najčešće pentekostalne i baptističke denominacije. To što je akademski okvir prihvatio takvo svedočenje kao deo zvanične promocije naučne knjige, jeste signal o pomeranju u načinu na koji srpska akademija sada vidi temu religiozne mobilnosti unutar marginalizovanih zajednica.
Knjiga „Romi na talasima novoprotestantizma, protestantizacija Roma jugoistočne Srbije” autora Dragana Todorovića, profesora sociologije religije Univerziteta u Nišu, izdata je u sklopu izdavačke aktivnosti SANU za prvu polovinu 2026. godine. Studija od četiristo i šezdeset strana rezultat je decenijskog terenskog istraživanja koje je Todorović sproveo u Leskovcu, Vranju, Nišu, Pirotu, Bujanovcu i Surdulici, sa korpusom od preko četiristo intervjua sa romskim vernicima i pastorima, kao i sa svetiteljima koji su iz pravoslavne, islamske i evangelističke perspektive odbijali, prihvatali ili komentarisali ovu masovnu konverziju. Reč je o prvoj sistematičnoj sociološkoj studiji na ovu temu u srpskom akademskom kontekstu.
Šta studija pokazuje
Todorovićev nalaz, oblikovan kvantitativnom i kvalitativnom metodologijom, daje jasnu sliku zajednice koja u poslednje dve decenije menja svoju religioznu sliku. Procena u knjizi je da između 18 i 24 odsto romske populacije u jugoistočnoj Srbiji sada pripada nekoj od novoprotestantskih denominacija, što je najveća stopa konverzije među Romima na Balkanu, izuzimajući slučaj Bugarske. Knjiga ne radi normativno, ne pita da li je konverzija dobra ili loša pojava, već analizira mehanizme koji su je omogućili. Među njima, Todorović izdvaja četiri ključne ose, ekonomsku (pastorska zajednica funkcioniše kao mreža socijalne podrške koja konkretnije pomaže nego državna), terapeutsku (pentekostalna ritualna praksa odgovara duhovnim potrebama koje pravoslavna pastorala u srpskim selima nije tradicionalno adresirala), identitarnu (novi religijski okvir omogućava romskim zajednicama da artikulišu sopstveni glas izvan etničkih oznaka koje im je nametnula okolina), i jezičku (pentekostalne i baptističke zajednice rade na romskom kao liturgijskom jeziku, što pravoslavlje nikada nije bilo u stanju da uradi).
Promociju je vodio akademik Voji Stanovčić, predsednik Odbora za proučavanje života i običaja Roma SANU, koji je u uvodnoj reči podvukao da je tema duboko relevantna ne samo za nauku, već i za savremenu društvenu politiku, jer pokazuje kako se religijska identifikacija u Srbiji menja na način koji nije refleks državne politike, već autonomni proces unutar marginalizovane zajednice. Pored Stanovčića i autora, na promociji su govorili akademik Tibor Varadi, profesor Aleksandra Sanja Lazarević iz Beograda i, što je bila novina, dvojica pastora pentekostalnih crkava iz Leskovca, Saša Stojanović i Boban Krstić.
Kako se ovakva knjiga čita izvan akademije
Ono što je u promociji bilo nesvakidašnje, nije bila samo prisutnost pastora, već način na koji se naučni rad o religijskoj zajednici sada sprovodi u dijalogu sa samom tom zajednicom, a ne o njoj. Tradicionalna sociološka praksa, koja je Romima decenijama prilazila kao subjektu istraživanja, ne kao sagovorniku, kod Todorovića je metodološki napuštena. Njegova studija obiluje dugim citatima iz polustrukturiranih intervjua, sa svedočenjima vernika i pastora koji su autorizovali svoj govor u finalnom tekstu. To je istraživački standard koji se u srpskoj sociologiji postavio tek u poslednjih deset godina, kao posledica diskusija o etici terenskog rada koje su pokrenule autorke poput Nikoline Bobić i Eleonore Vuković.
Iz knjige se izdvaja nekoliko teza koje će u srpskom akademskom polju verovatno izazvati dijalog. Todorović iznosi tezu o tome da je upravo pentekostalni i baptistički pristup romskoj zajednici u poslednjih dvadeset godina imao značajan udeo u smanjenju stope unutargrupne agresije i porastu školske upisanosti dece, što je tvrdnja koja se može osporavati statistički, ali koja je u knjizi argumentovana sa nizom konkretnih lokalnih studija. SANU je ovim izdanjem otvorio prostor za temu koja u srpskoj kulturnoj politici nije imala stalnu publiku, i tek se vidi koliko će se to otvaranje dalje pretočiti u nove istraživačke projekte. Knjiga zaslužuje pažnju i izvan uže akademske publike, jer pokazuje kako se kultura jedne marginalne zajednice menja u tihim talasima koji se u javnom diskursu pojavljuju samo kada se zabeleže u akademskim publikacijama.
