BELEF od 20. jula: besplatni koncerti i monodrame u Konaku

Postoji jedna tiha ironija u tome što se najstariji beogradski letnji festival, u godini kada bi mnogi radije platili da izbegnu vrelinu grada, vraća zatvorenim prostorima i besplatnoj ulaznici. Umesto velike bine pod otvorenim nebom, trideset treći Beogradski letnji festival bira dva enterijera sa istorijom: koncertnu salu Doma omladine i sobe Konaka kneginje Ljubice, u kojima će se, od 20. do 26. jula, muzika i reč smenjivati bez cene na vratima.

BELEF je ove sezone očigledno odlučio da manje bude više. Nema prenapregnutog programa koji pokušava da obuhvati sve žanrove odjednom, nego pregršt pažljivo biranih večeri koje se oslanjaju na kamerni format. To je izbor koji mnogo govori o tome kako institucija vidi svoju publiku, ne kao masu koju treba impresionirati brojkama, nego kao slušaoce koji su spremni da sednu i posvete pažnju.

Zašto festival otvara harmonika, a ne orkestar?

Odgovor leži u samom karakteru ovogodišnjeg izdanja. Otvaranje 20. jula u 20 časova nosi virtuozni moldavski ansambl „Concertino Accordion”, sastav koji harmoniku vraća u ozbiljan koncertni kontekst, daleko od folklorne odrednice koju taj instrument često nosi kod nas. Uz njih nastupa mecosopran Ljubica Vraneš kao specijalna gošća, a program spaja imena koja se retko sreću u istoj večeri: Bize, Vivaldi, Grig, Pjacola i Sen-Sans.

Taj raspon nije slučajan. Od barokne strogosti Vivaldija do tango melanholije Pjacole, večer je zamišljena kao putovanje kroz različite temperamente, sa harmonikom kao instrumentom koji sve to spaja u jedan glas. Kada se tome doda ljudski glas mecosoprana, dobija se program koji ne traži predznanje, ali nagrađuje pažnju. U gradu u kome se letnja kultura često svodi na pozadinsku muziku uz piće, ideja da neko ozbiljno sluša harmoniku deluje skoro subverzivno.

Konak kneginje Ljubice, sa druge strane, preuzima pozorišni deo programa. Zdanje iz devetnaestog veka, sa svojim niskim plafonima i sobama koje pamte drugačiji Beograd, prirodna je pozornica za monodramu, formu koja živi od blizine glumca i gledaoca. Prostor u kome je nekada stanovala kneginja postaje mesto na kome jedan glumac drži celu salu, bez kulisa iza kojih bi se sakrio.

Šta program otkriva o ambiciji festivala?

Dramski deo počinje 21. jula monodramom „Miloš Veliki, knjaz srpski” u izvođenju Aleksandra Dunića, komadom koji se hvata ukoštac sa jednom od najkompleksnijih figura srpske istorije. Igrati Miloša u sobama koje pripadaju istom istorijskom trenutku znači brisati granicu između scene i konteksta, i to je potez koji odaje da programski tim razmišlja o prostoru, a ne samo o rasporedu termina.

Festival se zatvara 26. jula nagrađivanom monodramom „Milunka” Vesne Stanković, posvećenom Milunki Savić, najodlikovanijoj ženi u istoriji ratovanja. Da se izdanje otvara moldavskom harmonikom, a zatvara pričom o srpskoj ratnici, govori o dramaturškom luku koji festival svesno gradi, od stranog ka domaćem, od muzike ka reči, od virtuoznosti ka svedočanstvu.

Ono što ostaje kao utisak jeste da BELEF ove godine ne pokušava da bude spektakl. Besplatni ulaz na koncerte nije samo gest prema publici, nego i izjava o tome čemu festival služi u trenutku kada je kultura sve češće stvar budžeta, a sve ređe stvar dostupnosti. Sedam večeri, dve pozornice, nijedna ulaznica za muzički deo, to je program koji računa na radoznalost, ne na kupovnu moć.

A možda je upravo to pravo pitanje za ovo leto: kada vam grad ponudi ozbiljnu muziku i pozorište bez ulaznice, hoćete li se odazvati, ili ćete čekati neki spektakl koji nikada ne dođe?