Objavljena poslednja dva toma Sabranih dela Desnice

Devet hrbata poređanih jedan uz drugi, i na svakom isto ime ispisano istim slovima: Vladan Desnica. Ono što je decenijama bilo rasuto po antikvarnicama, bibliotečkim depoima i privatnim policama, sada stoji kao jedna celina, i tek kada se tako vidi, postaje jasno koliko je zapravo obiman opus pisca koga smo navikli da svodimo na jedan jedini roman.

Narodna biblioteka Srbije objavila je poslednja dva toma Sabranih dela Vladana Desnice i time privela kraju izdavački poduhvat koji je trajao godinama. Edicija sada broji devet tomova i obuhvata gotovo sve što je ovaj pisac ostavio iza sebe: „Zimsko ljetovanje”, „Pripovijetke”, „Proljeća Ivana Galeba”, „Slijepac na žalu” uz „Ljestve Jakovljeve”, „Kritike”, „Ogledi”, „Pronalazak Athanatika” sa „Zasluženim odmorom”, „Pisma” i „Intervjue”, i najzad „Knjigu o Desnici” kao prateći, kritički tom u kome se sabira ono što je o njemu napisano.

Šta zapravo znači zaokružiti jedan opus?

U vremenu u kome se izdavaštvo najčešće meri sezonom, hitom i festivalskim gostovanjem, jedna institucija je godinama radila posao koji nema ni glamura ni brzog odjeka: strpljivo, tom po tom, vraćala je u opticaj celinu jednog dela. Sabrana dela nisu komercijalni potez, ona su gest kulturne politike u najozbiljnijem smislu te reči, tiha izjava da neki pisci pripadaju kanonu i da kanon treba držati dostupnim, a ne prepustiti ga slučaju i sreći na buvljaku.

Desnica je pritom pisac koga je lako pogrešno smestiti. Rođen u Zadru, formiran između dalmatinske obale i srpske književne tradicije, on je jedan od onih autora koje je posle raspada zajedničke države svako pomalo hteo da prisvoji ili da prećuti, zavisno od potrebe trenutka. Upravo zato ovakva edicija nije samo bibliografski događaj. Ona vraća Desnicu tamo gde mu je mesto, u čitanje, umesto u nadmetanje oko toga čiji je.

Ono što se u sabranom obliku najbolje vidi jeste da roman „Proljeća Ivana Galeba”, po kome ga najčešće pamtimo, nije usamljeni vrhunac nego tačka u kojoj se sabira sve ostalo. Kritike, ogledi i pripovetke pokazuju pisca koji je o formi i smislu mislio jednako pažljivo kao i o rečenici, a prepiska i intervjui dodaju onaj ljudski sloj bez koga svaki klasik ostaje spomenik, a ne osoba.

Galeb koji je progovorio engleski

Uz devet tomova stigla je i vest koja bi mogla da nadživi samu ediciju: prvi put je objavljen engleski prevod „Proljeća Ivana Galeba”, pod naslovom „The Springtimes of Ivan Galeb”, u prevodu Igora Đurića. To nije mala stvar. Desnica je decenijama bio pisac kojeg strani čitalac praktično nije mogao da dohvati, zatvoren u jezik i u kontekst koji se izvan regiona teško objašnjava.

Prevesti upravo ovaj roman, meditativnu knjigu u kojoj se radnja povlači pred mišlju, znači izložiti ga najstrožem mogućem testu. Ako Galeb i na engleskom zadrži svoj ritam i svoju tišinu, Desnica prestaje da bude lokalna dragocenost i postaje ono što je oduvek zasluživao da bude, deo šireg razgovora o evropskom romanu dvadesetog veka. Zaokruživanje edicije i njeno prvo otvaranje ka drugom jeziku dešavaju se, nimalo slučajno, u istom trenutku.

Ostaje pitanje koje ovakva izdanja uvek postave, a retko dobiju odgovor: hoćemo li ovih devet tomova zaista čitati, ili će nam biti dovoljno to što znamo da postoje?