Čišćenje policije kao politički pojam: ko čisti, koga, i pred kim

U pekari na Crvenom krstu, ponedeljak 26. maj oko sedam i deset ujutru, jedan stariji čovek u radnoj jakni naručuje burek sa sirom i u istom dahu kaže prodavačici: “Sad će da očiste policiju, čuo si predsednika.” Prodavačica klimne glavom i kaže: “Pa neka, samo da i nama bude bolje.” Čovek odgovori, vraćajući kusur u džep: “Pa ja se isto nadam, ali ko će njih čistiti.” Razgovor traje ukupno četrdeset sekundi, sa burekom kao odlukom, ali u njemu je sažeta sva nemoć kontrole nad institucijom koja bi trebalo da kontroliše nas.

Tu pekaru posećujem nekoliko puta nedeljno, pre nego što odem na predavanja. Razgovor ovoga tipa nije bio standardan ujutru, do prošle nedelje. Postao je standardan posle saopštenja predsednika Aleksandra Vučića, izrečenog javnosti u kontekstu slučaja Senjak, da će biti pripremljen zakon koji bi sa policijskih dužnosti uklonio do dve hiljade pripadnika, u sklopu šire reforme MUP-a. Brojka je velika, ali brojka nije ono što izaziva razgovor u pekari. Razgovor izaziva pojam “čišćenje”. Stariji čovek je ovaj pojam čuo na televiziji prethodne večeri i prihvatio ga, prodavačica ga je prihvatila iz njegovih usta, ali je drugo pitanje, “ko će njih čistiti”, ostalo bez odgovora.

Sociološki gledano, pojam “čišćenje institucije” je politički težak iz jednog jednostavnog razloga: pretpostavlja postojanje aktora koji stoji iznad institucije i čiji autoritet je dovoljan da diktira ko ostaje, a ko ide. U demokratskom modelu institucionalne reforme, taj aktor je obično parlamentarno telo koje deluje na osnovu nezavisne istrage, sa procedurom koja garantuje da odluke o pojedincima ne donosi politička volja, već dokumentovani postupak. Kada se umesto toga najava reforme izgovori sa pozicije izvršne vlasti, sa cifrom koja je već izrečena pre nego što je iko ko se otpušta dobio priliku da se brani, sociolog mora da se zapita šta tačno ova reforma jeste. Da li je to reforma institucije, ili je to konsolidacija kontrole nad institucijom, izvedena pod pojmom reforme.

Tu nije reč o cinizmu prema potrebi reformi. Posle slučaja Senjak, u kome je bivši načelnik Policijske uprave za grad Beograd Veselin Milić priveden i u kome je tužilaštvo zatražilo pritvor od trideset dana, pitanje promene unutar MUP-a nije više stvar akademske rasprave. To pitanje je postalo akutno, u onom smislu u kojem je nemački sociolog Max Weber, u svom predavanju “Politika kao poziv” iz 1919. godine (srpski prevod Olge Kostrešević, Mladost 1986), razlikovao “etiku ubeđenja” od “etike odgovornosti”. Etika ubeđenja zahteva da se loši ljudi uklone, bez obzira na proceduru. Etika odgovornosti zahteva da se uklanjanje sprovede tako da institucija posle reforme bude jača, a ne samo poslušnija. Razlika između to dvoje je razlika između čistke i reforme. Najava sa Pinka, sa cifrom dve hiljade i sa pojmom “čišćenje”, do sada je više blizu prvoj nego drugoj.

Tu unosim kontra-argument, koji je u ovom slučaju ozbiljan. Postoji čitanje, koje se može čuti u krugovima koji nisu naklonjeni vladajućoj stranci, po kome je svako odstranjivanje policajaca koji su učestvovali u kompromitujućim radnjama, čak i ako se zove “čišćenje”, neto dobitak za građane. Po toj logici, sociološka briga oko termina je luksuz koji si možemo dozvoliti samo ako institucija već funkcioniše. Argument ima svoju težinu. Ja bih mu odgovorio na sledeći način. Ako reforma policije bude izvedena bez ozbiljnog tela koje će je nadgledati (a Demostatovo istraživanje iz aprila 2026, koje pokazuje da svega četrnaest procenata građana ima poverenja u Agenciju za sprečavanje korupcije, sugeriše da takvog tela trenutno nema), onda će dve hiljade otkaza biti administrativna operacija, ne institucionalna promena. Ljudi će biti zamenjeni, ali sistem koji je proizveo slučaj Senjak ostaće isti.

Tu je važno ime sociologa Mladena Lazića, koji u svojoj studiji “Čekajući kapitalizam” (Službeni glasnik, 2011) opisuje srpsku tranziciju kao proces u kojem su institucije menjale fasade, ali ne i unutrašnju logiku raspodele moći. Lazićev argument, primenjen na MUP 2026, glasio bi otprilike ovako: institucija u kojoj načelnik prati naloge političkog centra, a ne profesionalne standarde, ne postaje druga institucija samo zato što se promeni načelnik. Postaje druga institucija samo ako se promeni odnos između politike i profesije unutar nje. To je sociološki uslov koji se ne može isporučiti zakonom o otpuštanjima. Može se isporučiti samo zakonom o nezavisnosti, koji najavljena reforma do sada nije najavila.

Postoji još jedna stvar koju treba reći jasno. Reč “čišćenje”, u srpskom političkom rečniku XX veka, ima specifičnu istoriju. Korišćena je u administracijama 1945. i 1948, korišćena je u kontekstu partijskih obračuna 1960-ih i 1970-ih, korišćena je u kompromitujućim talasima 1990-ih u određenim institucijama. Sociolog ovo ne pominje da bi nametnuo paralelu, već da bi rekao sledeće: jezik nije nedužan. Predsednik koji bira pojam “čišćenje” umesto pojma “reforma” bira ga svesno. Pojam “čišćenje” deluje na onog ko sluša i to što ga čuje u tonu odlučnosti, ne brige za proceduru. Stariji čovek u pekari je primer toga, on je pojam prihvatio. Ali drugo pitanje koje je postavio, ono o tome ko će njih čistiti, ostaje pitanje kontrole. A kontrola, u demokratiji, ne pripada onome ko najavi reformu. Pripada onome ko je može i ukinuti, ako se pokaže da nije reforma.

Vraćam se pekari, kratko. Kada je stariji čovek izašao sa burekom, prodavačica je rekla, više sebi nego meni: “Pa svako bi morao nekog da čisti, sve nas.” Tu rečenicu nosim sa sobom celog dana. Ako bi reforma MUP-a uspela u meri u kojoj bi posle nje policija polagala račun ne samo predsedniku, već i parlamentu, građanskoj kontroli i sudskim postupcima, prodavačica bi se posle godinu dana mogla setiti ovog jutra sa olakšanjem. Ako bi se umesto toga reforma svela na operativnu kadrovsku zamenu, pekara na Crvenom krstu bi ostala mesto na kome se isto pitanje postavlja iz dana u dan, u različitim varijantama. Sociolog ne propisuje koji od ta dva ishoda će biti. On samo skreće pažnju na to koja vrsta jezika sada vodi ka kome.