Roditeljski sastanak na kome je nastavnica izvinila se za ocenu

Prošlog utorka, na jednom roditeljskom sastanku u petom razredu osnovne škole na Voždovcu, nastavnica matematike je tri puta izgovorila rečenicu koja je svojevremeno bila nezamisliva u srpskom obrazovnom sistemu. Rečenica je glasila:

Ako roditelji smatraju da je test bio nepravedan, mogu da podnesu prigovor direktoru.

Devetorica roditelja, sedeći u školskim klupama prilagođenim dvanaestogodišnjacima, slušala su je ozbiljno, kao što se sluša pravnik koji objašnjava proceduru. Niko nije bio ljut, niko nije podigao glas. Nastavnica je objašnjavala zašto je devet učenika dobilo trojku, kao da se za to mora pravdati. Bilo je sedam i deset uveče.

Promena tipa autoriteta

Ne donosim ovu scenu kao kritiku roditelja, ni kao kritiku nastavnice. Donosim je kao trenutak u kome se vidi promena tipa autoriteta koju srpsko obrazovanje prolazi, polako i bez javne rasprave.

Pre dvadeset godina, nastavnica matematike u petom razredu nije objašnjavala roditeljima zašto je dala trojku. Roditelji su, ako su uopšte došli na sastanak, slušali kratak izveštaj o vladanju i napretku, i odlazili kući. Trojka je bila trojka. Sada je trojka pitanje koje zahteva pravdanje, prigovor, eventualno i komisiju.

Ono što se promenilo nije ocena, već definicija autoriteta. Nastavnik više nije osoba koja deluje sa pozicije znanja koju roditelj prepoznaje. Postao je pružalac usluge prema kojoj roditelj ima pravo da uloži žalbu, kao prema banci ili telekomu.

Bourdieu i razgradnja pedagoškog mandata

Sociolog Pierre Bourdieu, u zborniku “Reprodukcija” (1970, srpski prevod, Beograd 2014), opisuje pedagošku akciju kao akt simboličkog nasilja u smislu da ona ne traži pristanak učenika ili roditelja, već se zasniva na društveno priznatom mandatu nastavnika. Bourdieu je to izgovarao kao kritiku.

Ali on je istovremeno upozoravao:

Razgradnja tog mandata, ako se desi bez zamene alternativnim sistemom legitimisanja znanja, opasna je, jer prepušta vrednovanje individualnoj klijent-pružalac relaciji.

To je tačno ono što se sada događa u Srbiji.

71 odsto nastavnika doživelo osporavanje

Tu unosim podatak. Prema istraživanju Centra za obrazovne politike iz 2024. godine, čak 71 odsto srednjoškolskih nastavnika u Srbiji navelo je da je u poslednje tri godine bar jednom doživelo da im roditelj ospori ocenu ili pedagošku meru.

Šezdeset procenata je navelo da je makar jednom pristalo na izmenu ocene posle razgovora sa roditeljem. Formalno, kroz prigovor, ili neformalno, kroz dogovor. Trideset osam procenata je izjavilo da pedagoški postupak prilagođava očekivanjima roditelja “često” ili “uvek”.

To su brojevi koji ne opisuju nepoverenje, oni opisuju strukturalnu izmenu profesije. Kada nastavnik svakodnevno prilagođava ocene preferencama roditelja, on više ne obavlja istu profesiju.

Arendt, strah i poverenje

Tu je važno postaviti pitanje koje se najčešće preskače. Da li je nastavnički autoritet u Srbiji 1985. godine bio ispravan, pa ga branimo, ili je samo bio jak, pa nam izgleda ispravan u retrospektivi.

Hannah Arendt, u eseju “Kriza u obrazovanju” iz 1958. godine (objavljen u zborniku “Između prošlosti i budućnosti”, srpski prevod, Beograd 1994), pravi razliku između:

• autoriteta koji se zasniva na strahu
• autoriteta koji se zasniva na poverenju u tradiciju koju nastavnik nosi

Arendtova primećuje da je u modernim društvima oba tipa autoriteta erodirala, ali ne istom brzinom. Strah je erodirao brže od poverenja, jer su roditelji počeli da osporavaju strah ranije nego što su priznali da poverenje u tradiciju nije više njihova vrednost. Ovo je dragocen okvir za srpsku situaciju.

Šta se desilo sa srpskim nastavnikom

Srpski nastavnik je od 1990. naovamo izgubio dva oslonca koji su ga činili autoritetom:

• ekonomski, plata koja je obezbeđivala status srednje klase
• ideološki, zajednička priča društva o tome šta škola jeste

Plata je u realnim iznosima erodirala. Prosečna nastavnička plata 2026. je oko 78.000 dinara, što je oko 660 evra, znatno ispod evropske srednje klase. Zajednička priča je prepuštena svakoj porodici da je izgradi sama.

Roditelj koji svom detetu kaže “nastavnica nije u pravu” više ne čini izuzetak, on čini standardno stanje. Kada se to standardno stanje sretne sa nastavnicom koja ima 660 evra plate i radi sa trideset dvoje dece u jednom odeljenju, krajnji ishod je ono što sam video u utorak. Pravdanje umesto izricanja.

Meta-lekcija jedne generacije

Posledice ovoga su sociološki ozbiljne i nisu samo pedagoške. Generacija koja sada završava osnovnu školu uči, pre svega akademskog gradiva, jednu meta-lekciju.

Svaka ocena se može osporiti dovoljno upornom žalbom. Svaka procena znanja je politička stvar koju roditelj može da uredi sa institucijom. Kada ta generacija stigne na fakultet, ona neće znati da prima ocene profesora bez osporavanja. Kada stigne u radni odnos, neće znati da prima procenu nadređenog bez parnice.

Sociolog Mladen Lazić, u “Čekajući kapitalizam” (Službeni glasnik, 2011), opisivao je tranziciju kao proces u kome se institucije pretvaraju u arene pregovaranja umesto u mesta legitimiteta. Roditeljski sastanak na kome se objašnjava trojka je mikroarena, ali strukturalno identična.

Razgradnja autoritarnog nastavnika kao “neto dobitak”

Postoji kontra-argument koji moram da unesem, jer je on ozbiljan. Postoji čitanje, koje dolazi iz progresivnih krugova obrazovne nauke, po kome je razgradnja autoritarnog nastavnika neto dobitak. Dete koje može da ospori nepravednu ocenu, kažu, je dete koje uči da pita autoritete, što je preduslov demokratskog građanstva.

Argument je tačan u svom logičkom obliku. Ali on pretpostavlja postojanje paralelne strukture koja decu uči razlici između legitimnog osporavanja i navikom osporavanja. Te paralelne strukture u srpskim školama trenutno nema. Postoji samo prvi sloj, navika osporavanja, bez drugog, kriterijuma kada to čini.

Dogovori se češće, nego što ide na komisiju

Vraćam se utorku. Pred kraj sastanka, jedan roditelj je upitao: “A da li bi mogla, ako podnesemo prigovor, da se test ponavlja?”

Nastavnica je odgovorila: “To zavisi od komisije, ali u praksi se češće dogovorimo nego što idemo na komisiju.”

Tu rečenicu nosim sa sobom celog dana. Dogovori se češće, nego što ide na komisiju. To je srpsko obrazovanje 2026. u jednoj rečenici.

Pitanje za one koji o tome odlučuju, a takvih je sve manje jer odluku donose svakodnevno nastavnici sami, glasi: ako se sve češće dogovaramo, ko će za deset godina znati šta je test bio. Pitanje za roditelje glasi: čemu učimo decu kada osporimo trojku. Pitanje za nas ostale glasi: da li je škola u kojoj se nastavnica izvinjava za ocenu još uvek škola, ili je već nešto drugo, za šta još nemamo ime.