Nestajanje srednje informisanog građanina: zašto mi se kuma u apoteci ne raspituje za rat

U apoteci na Bulevaru oslobođenja, u ponedeljak ujutro oko devet sati, sreo sam kumu moje pokojne sestre koju nisam video skoro godinu dana. Ima šezdeset osam godina, živi sama u Voždovačkim novim, penzionisana je profesorka srpskog jezika u jednoj gimnaziji.

Razgovarali smo desetak minuta. Pitala me je kako su mi sin i ćerka, da li još uvek držim kolumnu, da li planiram letovanje. Ja sam je pitao kako joj je sa zdravljem, da li joj penzija stiže na vreme, da li je još uvek u istom stanu. Razgovor je bio topao, ljudski, ničim nezanimljiv.

Ono što me je u njemu pogodilo bilo je ono što nije rečeno. Kuma nije pitala šta je u Ukrajini. Nije pitala koliko je ljudi bilo na Slaviji. Nije pitala šta se desilo sa Veselinom Milićem. Nije pitala da li će biti izbora u oktobru ili u novembru.

Promena o kojoj niko ne piše

Pre dvadeset godina, kuma koja je profesorka srpskog jezika i koja čita Politiku svakog jutra pitala bi me za sve te stvari. Pretpostavila bi da i ja čitam Politiku svakog jutra, i da imamo jezik na kome možemo da o tome diskutujemo, makar pet minuta, sa malo različitih stavova.

Sada me nije pitala. Ne zato što je njoj svejedno, znam je dovoljno dobro da to nije razlog. Pitala me nije zato što više nemamo zajednički sigurni jezik na kome bismo ta pitanja postavili i ne preli se.

Ovo je sociološki najznačajnija promena srpskog društva 2026. godine. O njoj niko ne piše, jer ona izmiče standardnim merilima koja vidim u tablicama i procentima.

Više medija nego poverenja

Pivotujem na sociologiju medija. Eurobarometar iz 2024. godine pokazuje da u Srbiji 41 odsto stanovništva ima poverenje u javne medije, što je niža cifra nego u:

• Bugarskoj (52 odsto)
• Hrvatskoj (47 odsto)
• Mađarskoj (45 odsto)

Privatni mediji uživaju poverenje od 28 odsto. Društvene mreže imaju poverenje od 14 odsto. Zbir ova tri broja je 83. Ali kada se Eurobarometar pita pojedinca koji medij koristi za informisanje, ukupno se dobija blizu 130.

Drugim rečima, prosečan srpski građanin koristi više medija nego što veruje ijednom. Sociološki, to je definicija stanja koje se zove “izgubljena srednje informisana javnost”. Ne radi se o tome da ljudi nemaju informacije. Radi se o tome da ne veruju onima koje imaju, pa traže više, ali sa svakim novim izvorom poverenje pada.

Habermas i tri uslova javne sfere

Tu je važno ime nemačkog sociologa Jurgena Habermasa. Njegova rana knjiga “Strukturna transformacija javne sfere” (1962, srpski prevod Đorđa Krstića, Veselin Masleša 1969, reizdanje 2012) skoro pre sedamdeset godina opisala je šta se događa kada javnost izgubi sposobnost zajedničke rasprave.

Habermas je tvrdio da javna sfera postoji onda kada postoje tri uslova:

• neograničen pristup informacijama
• racionalna debata o tim informacijama
• zajednički jezik koji obavezuje učesnike na argumentaciju

U Srbiji 2026, prvi uslov je formalno zadovoljen (informacija ima previše, ne premalo). Drugi uslov je teško zadovoljiti, jer ne postoji forum gde bi se različiti stavovi sreli. Treći uslov, zajednički jezik, je u stvarnom kolapsu. Kuma i ja, dva visoko obrazovana pripadnika klasične srpske inteligencije, više nemamo zajednički jezik o politici.

Tri zemlje koje dele administrativno ime

Ovo se najbolje vidi u jednoj sociološkoj činjenici koju često previđaju politički analitičari. Prema istraživanju IPSOS-a iz aprila 2026. godine, na pitanje “Iz kog medija se najčešće informišete o politici”, izlaze sledeći podaci.

Vladajuća većina (oko 47 odsto) navodi Pink, Prva, Happy, Informer kao primarne izvore. Opozicioni birači (oko 22 odsto) navode N1, Nova S, Newsmax Adria, Vreme. Treća, neopredeljena grupa (oko 31 odsto) navodi, ako navodi išta, isključivo društvene mreže, najčešće Instagram i TikTok, retko Facebook.

Ova tri stanovništva, gledano sociološki, ne dele apsolutno ništa. Niti zajedničku temu, niti zajednički rečnik, niti zajednički okvir realnosti. Politički, oni dele isti administrativni naziv Srbije. Komunikacijski, oni žive u tri različite zemlje.

Zamišljena publika koje više nema

Pre dvadeset godina to nije bilo tako. Politika, Borba, Naša Borba, Vreme, NIN, Nedeljni Telegraf, Reporter, Beorama, ratni izveštaji RTS-a, sve su to bili izvori koji su, ma kako bili pristrasni, koristili sličnu lingvističku strukturu i obraćali se istoj zamišljenoj publici.

Ona se sastojala od pismenih građana koji čitaju, slušaju, i imaju dovoljno zajedničkog okvira da se međusobno razumeju, makar i da se ne slažu.

Ta zamišljena publika danas više ne postoji. Mesto nje nastale su tri zamišljene publike, koje su između sebe potpuno nečitljive. Birač koji prati Pink ne razume rečnik birača koji prati N1. Ovaj drugi ne razume rečnik onog ko prati Instagram pratitelje sa devet hiljada lajkova. Sve tri grupe smatraju sebe informisanim. Sve tri jesu informisane, ali svaka u sasvim drugom svetu.

Castells, mrežno društvo, granice modela

Tu mora doći kontra-argument koji uzimam ozbiljno. Postoji čitanje, koje često sreta iz krugova bliskih digitalnoj kulturi, po kome je nestajanje zajedničke javne sfere normalna posledica medijske pluralizacije. Po toj logici, više različitih publika znači više različitih iskustava demokratije, što je samo po sebi demokratsko dostignuće, ne demokratska kriza.

To je argument koji vredi razmotriti. Sociolog Manuel Castells, u “The Information Age” (Blackwell, 1996-1998), u tri toma opisuje ovo kao “mrežno društvo” sa preplitanjem više dotad nepovezanih javnosti.

Ali Castells je istovremeno upozorio:

Preplitanje funkcioniše samo ako postoji minimalna međusobna razumljivost. Bez nje, mreže ostaju, ali društva nestaju.

Srbija 2026. je, čini mi se, u Castellsovoj drugoj fazi, gde mreže postoje, ali društvo se osipa.

REM, BIRODI, sistematska erozija

Postoji još jedna stvar koju treba reći jasno. Nestajanje srednje informisanog građanina nije slučajna posledica medijskog razvoja. Ono je politički ishod određenih institucionalnih odluka, kojima je u poslednjih trinaest godina sistematski erodirana ravnoteža u medijskoj sferi.

REM, Regulatorno telo za elektronske medije, godinama izdaje nacionalne frekvencije televizijama koje, prema redovnim izveštajima koalicije BIRODI i Slavko Ćuruvija fondacije, prekrše profesionalne standarde u proseku dvadeset puta nedeljno, bez sankcije. Republičkom budžetu nije osmišljen sistem koji bi obezbeđivao različitim glasovima ravnopravno finansiranje. Lokalni mediji su uglavnom zavisni od opštinskih budžeta, što ih čini lojalnim lokalnim moćnicima.

Bez ravnoteže, srednja informisana publika nema svoj medij, pa nestaje.

Pre podne, kratko

Vraćam se apoteci. Kada smo se kuma i ja rastajali, ona je rekla: “Javi se nekad, ali pre podne, posle jedanaest već nije fer prema dnevnim obavezama.”

Tu rečenicu sam najteže razumeo. Nekada bi rekla “javi se za vikend, da popijemo kafu, pa ćemo pričati o Đinđiću”. Sada javljanje pripada vremenskoj zoni “pre podne, kratko”, a teme su odsutne.

Ne zato što ne postoje. Postoje, mnogo ih je. Već zato što više nema oblika u kome bi se diskutovale između dva srednje informisana građanina.

Pitanje koje ovome ostaje, i koje pripada nama kolumnistima koje još uvek čita pet ili šest hiljada ljudi, glasi: ako više ne pišemo srednje informisanom građaninu, jer ga više nema, kome pišemo. I da li nam i to ime još uvek znači išta.