Knez Mihailova kao izlog: zašto centar grada više nije naš

U subotu pre dve nedelje, hodao sam Knez Mihailovom ulicom od Kalemegdana ka Trgu republike. Tačno jedanaest minuta. Brojao sam radnje. Nije bila vežba za neki tekst, samo navika koju imam već nekoliko godina kada idem tom rutom.

Od ugla sa Pariskom do Pozorišnog trga, prebrojao sam šezdeset četiri radnje u prizemlju zgrada. Od ovih šezdeset četiri, šezdeset jedna je neki vid maloprodaje (odeća, obuća, dodaci, kozmetika, restoran, kafić, mobilna telefonija, banka, menjačnica). Tri preostale su:

• Narodno pozorište kao zgrada
• ulaz u podzemnu garažu
• mala filatelijska prodavnica koja preživljava od stranih turista

Knjižara, ničega što bi se zvalo kulturna ustanova prizemlja, niti jedne. Pre dvadeset godina, u istoj toj ulici, bilo je sedam knjižara, dve galerije sa izložbom, tri biroa civilnih organizacija, dva sale za predavanja sa javnim ulazom.

Ne nostalgija, već sociološki podatak

Ne donosim ovaj brojač kao nostalgiju (jer reč “nostalgija” u stilu Saše Pavlovića je u zabranjenom rečniku ove rubrike). Donosim ga kao sociološki podatak.

Knez Mihailova 2026. nije zbog komercijalizacije kraj sveta. Trgovina je svuda u Evropi prešla u centre gradova. Sociološka tačka u kojoj se ova ulica izdvaja jeste pitanje koja brendovi mogu da rade i koji su nestali.

U Beču, na Kärntner Strasse, pored maloprodaje, postoje gradska kafe-kuća iz 1876. godine, pozorišna kasa, mali muzej automata, biro za turističke informacije sa živim radnicima. U Knez Mihailovoj, ono što je opstalo pored maloprodaje, opstalo je kao zgrade (Narodno pozorište, SANU, Etnografski muzej), ne kao prizemne radnje sa javnim ulazom. Ulica je, u svojoj prizemnoj komunikaciji sa prolaznikom, postala isključivo tržište.

Sennett i pad javnog čoveka

Pivot na sociologiju javnog prostora. U knjizi “Pad javnog čoveka” (Knopf, 1977, srpski prevod, Beograd 2010), američki sociolog Richard Sennett razvija ideju da je grad u modernom razdoblju pretvoren u pozornicu na kojoj građani gledaju jedan drugog kao posetioci, a ne kao učesnici.

Sennettov argument se odnosi na njujorške i pariske bulvare kraja 19. veka, ali važi i za Knez Mihailovu 2026:

Ako je ulica sastavljena samo od maloprodaja, prolaznik prolazi kao kupac, ili kao posetilac koji ne kupuje, što ga čini neprimerenim, sa neugodnim osećanjem da ulica nije za njega.

Sennett to zove “pasivizacija javnog prostora”. Aktivni javni prostor zahteva mesta na kojima čovek može da bude i da ne kupuje, da sedi, da razgovara, da čeka, bez troška.

50 evra po kvadratu nedeljno

Tu donosim cifre koje to potvrđuju. Prema istraživanju agencije CBS International (jednog od vodećih posrednika za poslovne prostore u Beogradu), nedeljna najamnina u Knez Mihailovoj ulici u prvom kvartalu 2026. godine prešla je 50 evra po kvadratu.

Poslovni prostor od osamdeset kvadrata košta četiri hiljade evra nedeljno, što je oko sedamnaest hiljada evra mesečno. Za tu kiriju, prodaja u kvadratima mora biti najmanje nekoliko stotina hiljada evra godišnje, što isključuje gotovo sve sa srpskog tržišta osim međunarodnih lanaca i nekoliko domaćih brendova sa stranim kapitalom.

Knez Mihailova nije izabrala da postane lanac brendova, ona je arhitektonski natu-rano mesto u kome su mogli da opstanu samo lanci. Ostali su istisnuti.

Šta gubi grad kada ulica postane izlog

Sad bi neko mogao da prigovori, opravdano, da je Knez Mihailova još uvek veoma posećena, da se po njoj nedeljom šeta, da turisti pohode terase Domaće Kuće. Sve je to istina. Ali sociološki, posećena ulica i živa ulica nisu isto.

Posećena ulica može biti, primer Las Ramblas u Barseloni 2010-2019, prepuna ljudi koji prolaze kroz nju kao kroz hodnik, ali ne pripadaju njoj. Živa ulica je ona u kojoj prolaznik može da prepoznaje druge prolaznike, jer postoji vremenska konstantnost (isti ljudi prolaze u sličnim satima).

Ovo drugo, što je sociološkinja Jane Jacobs (u “Death and Life of Great American Cities”, Random House, 1961, srpski prevod, Beograd 2013) zvala “ulična zajednica”, traži pomešanu funkcionalnu strukturu:

• stanari koji žive iznad radnji
• radnici koji rade u radnjama i odlaze pešice kući
• deca koja idu u školu istom ulicom

Knez Mihailova više nema tu pomešanu strukturu, jer stanovanje iznad radnji je luksuzno (Beograd na vodi struktura), radnici žive uglavnom u perifernim opštinama, dece praktično nema, jer u ulici nema škole.

Turizam kao kontra-argument, i njegove granice

Tu mora doći kontra-argument koji se često čuje od urbanista. Postoji čitanje, posebno često u međunarodnim urbanističkim biroima koji su radili na rekonstrukciji centra Beograda od 2014. godine, po kome je komercijalizacija centra prirodna i poželjna posledica turističkog razvoja. Po toj logici, Knez Mihailova je suvenir-eksportni izlog za zemlju koja od turizma očekuje rast prihoda od dva i nešto na pet odsto BDP-a u narednim godinama.

Argument ima svoj racio. Beograd treba prihode od turizma. Knez Mihailova kao izlog donosi te prihode. Tačno. Ali pitanje je sociološko, ne ekonomsko. Šta grad gubi ekonomski, kada gubi ulicu kao zajednički prostor.

Ono što gubi je nešto što ne ulazi u BDP nego u tip ljudskog odnosa koji grad može da proizvede. A taj tip odnosa, jednom razgrađen, ne vraća se sa povećanjem prihoda. Ostaje kao trajna praznina koju neki strani turista neće primetiti, jer njegov boravak traje tri dana, ali koju će svaki beograđanin koji prelazi sedamdeset godina starosti svakodnevno osetiti.

Niko nije zadužen da Knez Mihailova ostane kulturna ulica

Postoji još jedna stvar koju treba reći. Komercijalizacija ulica u Beogradu nije slučajna, ona je rezultat planskog izbora gradskog rukovodstva tokom dva mandata u 2018-2026. Sistematski se podržavalo međunarodne lance:

• manje stroge urbanističke uslove (kazna za odstupanje od plana je 60.000 dinara, oko 510 evra, što je manje od jedne dnevne kirije u zoni)
• olakšane procedure za otvaranje poslovnih objekata (manje od trideset dana od podnošenja zahteva do otvaranja)
• odustanak od regulisanja sastava ulice u funkciji prizemne mešavine

Stari pravilnik o očuvanju kulturnog identiteta centralne zone iz 1986. godine, koji je nalagao minimalan kontingent kulturnih radnji u nekomercijalnim funkcijama (knjižara, galerija, kulturni klub), nije ažuriran ni jednom u poslednjih sedamnaest godina i u praksi se ne primenjuje.

Niko više nije zadužen za to da Knez Mihailova ostane kulturna ulica. Dosledno, nije ostala.

Pasivni javni prostor

Vraćam se subotnom hodu. Posle jedanaest minuta, kada sam stigao do Trga republike, seo sam na klupu i posmatrao ljude. Većina je nosila kese iz prodavnica Zara, H&M, ili Reserved. Onima koji nisu nosili kese, izrazi lica nisu odavali utisak da pripadaju ulici, već da su je posetili kao posetioci.

Nije nikome bilo loše, nije nikome bilo dobro, jednostavno se hodalo. To je sociološka definicija pasivnog javnog prostora.

Pitanje koje ostaje, i koje ne pripada samo gradskim vlastima nego svima nama koji koristimo Knez Mihailovu kao prolaz, glasi otprilike ovako. Ako naša glavna ulica više nije naša u smislu da bi bilo kome od nas u njoj bilo dobro bez novca, šta nam je ostalo od zajedničkog grada. I gde, kad ova ulica više nije naša, ima još uvek ulica koje jesu naše.