Partizan po osmi put: zašto nas sport ujedinjuje, a izbori dele

U sredu uveče, posle pobede Partizana protiv Budućnosti 90-75, koja je donela osmu titulu ABA lige (prvu posle dve godine vladavine Crvene zvezde), sedeli smo u kafani u ulici Maršala Birjuzova. Bilo nas je šestoro.

Bili smo:

• vlasnik kafane, sa dvojnom slikom po zidu (jedan deo Partizan, drugi Crvena zvezda, navodno radi svekrve)
• klijent koji glasa za SNS već petnaest godina
• kelner koji je tri puta bio na studentskim protestima
• dva penzionera koji čitaju Politiku
• jedna gospođa, ekonomista u banci, koja u martu pominje milion dinara godišnje za studije ćerke u Beču

Šest različitih izbornih biografija, šest različitih medijskih dijeta, šest različitih klasnih situacija. Kada je Partizan ušao u poslednju četvrtinu sa prednošću od osamnaest poena, svih šestoro je istovremeno podiglo ruke u istom pokretu, vičući “ide”. Petnaest minuta kasnije, kada je sudija dao završni signal, troje od nas se grlilo pored televizora. Vlasnik je nabacio besplatne rakije i pločicu šećerleme svakome.

Paradoks koji sociolog mora da imenuje

Ne donosim ovu scenu kao reportažni isečak (taj žanr je već konzumiran u prethodnim Pavlovićevim kolumnama). Donosim je kao sociološki paradoks koji u srpskom društvu 2026. nije marginalan, on je centralan.

Kako se objašnjava činjenica da šestoro ljudi koji politički, medijski, infrastrukturno, klasno, dijetno, vrednosno potpuno različito doživljavaju Srbiju, mogu trideset devet minuta da budu u jednoj sobi, sa istom emocijom, sa istim ciljem, sa istom radošću.

Pitanje nije retoričko. Ima svoj sociološki odgovor, koji je dosta neugodan i koji vredi da ga sociolog pošteno napiše. Zato i pišem ovaj tekst.

Geertz, balijska borba petlova, beogradska kafana

Pivot na sociologiju sporta. U knjizi “Igra duboko” (Hill and Wang, 1973, srpski prevod, Beograd 2005), antropolog Clifford Geertz proučava balijske borbe petlova kao “tekst koji društvo piše o sebi”.

Geertzova teza:

Tradicionalni sport, posebno onaj koji zauzima centralnu ulogu u kolektivnoj imaginaciji, funkcioniše kao prostor u kome društvo simbolički obrađuje sve ono što ne može direktno da obradi u svojim formalnim institucijama. Konkurencija, ratoborstvo, klasne razlike, polne razlike, sve se to iznosi na teren i tu prerađuje u oblicima koji nisu razorni za društveno tkivo.

Srpski navijački prostor 2026. funkcioniše po identičnoj logici, ali sa dodatnom karakteristikom koja je za naše društvo specifična. Srpski sport je ostao jedan od retkih prostora u kojima postoji zajednička sadašnjost.

68 odsto navija, 41 odsto neopredeljeno

Tu je važno staviti dve cifre uz Geertzov teorijski okvir. Prema IPSOS istraživanju iz maja 2026, srpsku košarkašku reprezentaciju navija “uvek kada igra” 68 odsto ispitanika. Ne navija nikako manje od 7 odsto.

Po sportskom navijaštvu, srpsko društvo je strukturno više ujedinjeno nego po političkim pitanjima. Za poređenje, na pitanje “Ko je odgovoran za stanje u zemlji”, neopredeljenost ili stav “ne želim da odgovorim” daje 41 odsto ispitanika. Na pitanje o reprezentaciji, neopredeljenost je 9 odsto.

Sociološki, kolektivna identifikacija sa sportom u Srbiji 2026. ima šire jezgro od kolektivne identifikacije sa bilo kojom političkom strukturom. Sport jeste ono što nas najjače veže u zajedničku scenu.

Zajedno smo, ili nemamo gde drugo da budemo zajedno

Sad mora doći deo eseja koji je sociološki teži. Lako je proslaviti zajedničke navijaške trenutke kao dokaz da je srpsko društvo, uprkos podelama, ipak jedinstveno. Ali sociolog mora da postavi sledeće pitanje.

Ako je sport jedini prostor u kome smo zajedno, da li to znači da smo zaista zajedno, ili znači da nemamo drugi prostor zajedništva, pa nam je sport ostao kao poslednje pribežište. Razlika između ova dva čitanja je ogromna. Prvo čitanje je optimističko. Drugo je sociološki dijagnostičko. Ja sam, kao kolumnista, obavezan da se priklonim drugom čitanju, ne zato što sam pesimista, već zato što podaci to traže.

Elias i mimetička oblast

Sociolog Norbert Elias, u knjizi “Quest for Excitement” (Blackwell, 1986, srpski prevod, Mediteran 2014), zajedno sa Eric Dunningom, opisuje sport kao “mimetičku oblast”, u kojoj se reprodukuju emocije svakodnevnog života, ali u kontrolisanom obliku.

Elias je primetio da u društvima u kojima je svakodnevni život emocionalno previše umrtvljen (post-industrijska zapadna srednja klasa), sport postaje mesto u kome se traži emocionalna pobuda. Kada Elias to napiše, on opisuje pozitivnu funkciju sporta.

Ali on takođe upozorava na drugu mogućnost. U društvima u kojima je svakodnevni život previše konfliktan, sport može da služi kao zamena za političku artikulaciju konflikta, dakle, kao tehnika depolitizacije.

Srbija 2026. je možda u drugom režimu. Politički konflikti su realni, ali javni prostor za njihovu artikulaciju jako sužen. Sport popunjava emocionalni zazor koji bi inače trebalo da bude političkim sredstvima ispunjen.

Sport jeste autonoman, ali nije autonoman od društva

Tu treba uneti kontra-argument. Postoji čitanje, koje često sreta iz tradicionalnijih krugova srpskog navijaštva i sportske publicistike, po kome sociolog koji “politizuje” sport, narušava njegovu autonomnu vrednost. Po toj logici, sport je sport, on ima svoja pravila, svoju estetiku, svoju etiku, i ne treba ga koristiti kao alat za političku analizu.

Argument ima delimičnu istinu. Sport zaista ima autonomnu vrednost. Ali on nije autonoman od društva u kome se igra. Kada šestoro ljudi različitih političkih ubeđenja sedi u kafani i zajednički navija Partizan, sport jeste autonoman u svojoj estetskoj dimenziji, ali sociološki je deo veće priče. Priča o tome zašto u toj istoj kafani nikada neće sedeti zajedno da pričaju o izborima.

Šta vlast traži, šta sport daje

Postoji još jedna stvar koju treba reći, i koja je nelagodna. Politički centri vlasti u Srbiji su poslednjih trinaest godina sistematski koristili sport kao alat za nacionalnu kohezijsku produkciju. Vlada Srbije u svojim budžetima izdvaja sve veće iznose za reprezentacione sportske događaje. Državne televizije slobodno prenose sportske utakmice. Sport se koristi kao jedan od osnovnih simbola srpskog identiteta.

Sve to nije po sebi loše, ali jeste politički zadatak koji prepoznaje da je sport kohezivan resurs koji se ne sme rasipati. Drugi tip resursa (institucionalno poverenje, građanska solidarnost, zajednička javna debata) nije dobio sličnu pažnju, jer bi njegovo jačanje smanjilo političku dominaciju vladajuće strukture.

Sport jača kohezijsku elastičnost društva, ali ne menja političku strukturu. To je upravo ono što vlast traži.

Kafana je trenutak, sutra je opet posao

Vraćam se kafani. Posle finalne sirene, vlasnik je platio piće svima. Klijent koji glasa za SNS rekao je penzioneru koji čita Politiku: “Vidiš, kad smo zajedno, šta sve može da bude.”

Penzioner je odgovorio: “Da, ali sutra mi se opet nećemo slagati ni oko poreza na novogradnju.”

Klijent se nasmejao: “Pa, dobro, sad navijamo, sutra ćemo se kavžiti.”

Posle sat vremena, kafana se ispraznila. Ostao sam sam sa vlasnikom, koji je brisao šank. Pitao sam ga, dok sam plaćao: “Da li je ovo dobar znak, ili samo trenutak?”

Odgovorio je: “Pa znate, gospodine, kafana je trenutak. Sutra je opet posao.”

To je sociološka rečenica koju nosim sa sobom. Pitanje koje ostaje, i koje ne pripada navijačima jer je za njih previše hladno, pripada nama koji o društvu pišemo. Glasi otprilike ovako. Ako sport jeste poslednji preostali zajednički prostor u srpskom društvu, da li je dovoljno da nas održava kao zajednicu, i ako jeste, šta sa svim ostalim prostorima koje smo izgubili.