Milion sedamsto hiljada birača o kojima niko ne piše

U autobusu broj 24, u utorak prošle nedelje oko jedanaest pre podne, na deonici od Slavije do Voždovca, brojao sam putnike po profilima. Bilo nas je dvadeset osam.

Od dvadeset osam, sedamnaest je bilo iznad šezdesetih godina, prepoznatljivih po penzionerskoj karti kod ulaska. Pet je bilo srednjih godina, uglavnom sa kesama iz Maxi-ja ili sa torbom za teretanu. Trojica su bili tinejdžeri sa slušalicama. Trojica preostala bili su studenti.

Sedamnaest od dvadeset osam, što je 61 odsto autobusa, su bili penzioneri u radnom danu u radno vreme. Ovo nije neuobičajeno za beogradski javni prevoz 2026. To je uobičajeno.

Većina koja se ne broji u medijima

Ovaj podatak iznosim na samom početku, jer je sociološki značaj veći od podatka koji se obično pojavljuje u političkim analizama. Tamo se kaže “penzioneri su veliki birački kontingent”. Ali ne dolazi se do brojki koje pokazuju koliko su veliki.

Po podacima Republičkog fonda za penzijsko osiguranje za prvi kvartal 2026, u Srbiji ima 1.697.823 korisnika starosne, invalidske i porodične penzije. Po podacima Republičkog zavoda za statistiku za isti period, broj zaposlenih u stalnom radnom odnosu (ne računajući rad na crno i razne forme honorarnog angažovanja) iznosi 1.512.000.

Drugim rečima, u Srbiji ima više penzionera nego radnika sa stalnim ugovorom. Iz administrativne ekonomije, ovaj kontingent je veći od zbira svih zaposlenih u sektorima trgovine, građevinarstva, transporta i poljoprivrede zajedno.

Sociologija starenja, ne samo demografija

Pivotujem na sociologiju starenja, jer se ovde stvara prostor za ozbiljnu argumentaciju. U knjizi “Why Survive” (Harper, 1975, srpski prevod, Beograd 2003), američki gerontolog Robert Butler, dobitnik Pulitzerove nagrade 1976. godine, razvio je pojam koji je on nazvao ageism, segregacioni stav prema starijima u svim modernim društvima.

Butlerova teza glasi:

U društvima u kojima je radna sposobnost glavni kriterijum vrednovanja, oni koji su izvan radne sposobnosti se tretiraju kao trošak, ne kao resurs. Politika ih koristi kao glasačko jezgro, ali ih ne uključuje u oblikovanje politike.

Mediji ih tretiraju kao publiku, ne kao izvor diskursa. Javne institucije ih obavezuju da prilagode svoj tempo institucionalnom tempu, ne obrnuto. Butler je to napisao za američko društvo 1975. godine. U Srbiji 2026, on opisuje stanje sa preciznošću od koje sociolog mora da se trgne.

313 evra mesečno, ispod minimuma

Tu donosim još cifara. Prosečna starosna penzija u Srbiji u maju 2026. iznosi 36.700 dinara, što je oko 313 evra mesečno. Minimalna penzija je 22.146 dinara (188 evra). Najviša penzija u sistemu solidarnosti je ograničena na 154.030 dinara (1.315 evra).

Za poređenje, korpa potrošačkih cena za jednočlano domaćinstvo u Beogradu, prema studiji Forumi za odgovornost, iznosi 48.500 dinara mesečno. To je minimum egzistencijalnih potreba (lekovi, hrana, komunalije, transport).

To znači, statistički, da prosečan srpski penzioner živi ispod nivoa minimalnih egzistencijalnih potreba. Minimalna penzija pokriva manje od polovine. Ovo nije ekonomski problem. Ovo je sociološki kolaps. Cela kategorija od 1,7 miliona ljudi je institucionalno raspoređena na poziciju materijalne nesigurnosti, ali se u politici tretira kao “zadovoljan birač”.

Zašto politika voli penzionere

Penzioneri u Srbiji su politički koristan blok iz tri razloga.

• Strukturalni: glasaju u proporciji koja je viša od proseka populacije (oko 78 odsto izlazi na izbore, prema CESID istraživanju iz 2024, u poređenju sa 62 odsto u celokupnom biračkom telu)
• Medijski: primarno prate televiziju javnog servisa i privatne kanale sa najvećim dometom (Pink, Happy, Prva), što ih čini lakim ciljem komunikacijskih kampanja vladajuće garniture
• Ekonomski: jedna su od retkih grupa koja ima direktnu materijalnu interakciju sa državom, kroz penziju, pa svaka, čak i mala intervencija ima emotivni značaj iznad svoje stvarne ekonomske vrednosti

Politika koja koristi penzionere kao osnovni birački rezervoar, sa ove tri komponente, izgleda otprilike ovako. Pre izbora, najavljuje se vanredna isplata u iznosu od 10.000 do 20.000 dinara, što je između 85 i 170 evra. Tu isplatu prati medijska kampanja u kojoj se predstavlja kao “briga države” o najugroženijima. Isplata se realizuje pre izbornog dana.

Klijentelizam u najčistijem obliku

Posle izbora, sledeća isplata se najavi za sledeće izbore. U međuvremenu se penzije ne uvećavaju brže od inflacije. Drugim rečima, penzioneri se hrane jednokratnim pomenima koji su mali u realnom iznosu, ali emotivno dovoljni da održe lojalnost.

Ovo je klijentelistička struktura u svom najčistijem obliku. U srpskoj sociologiji Mladen Lazić, u “Čekajući kapitalizam” (Službeni glasnik, 2011), opisao je to kao “redistribuciju malih usluga kao zamenu za izmenu strukture”.

Tu mora doći kontra-argument. Postoji čitanje, koje se često čuje iz krugova bliskih vlasti, po kome je kontinuirana briga države o penzionerima dokaz da sistem funkcioniše. Po toj logici, redovne isplate, periodična povećanja, dodatne pomoći, pokazuju da država ne zaboravlja najugroženije.

Argument ima delimičnu istinu. Država zaista isplaćuje. Ali pitanje je sociološko, ne računovodstveno. Razlika između toga da država održava penzionere na nivou bedne egzistencije, i toga da država obezbeđuje penzionerima dostojanstven život posle radnog veka, jeste razlika između dva sasvim različita društvena ugovora. Prvi je klijentelistički (penzioner kao glasač u ekonomskoj zavisnosti). Drugi je solidaristički (penzioner kao građanin sa pravom na dostojanstveno starenje). Srpska politika 2026. radi po prvom modelu. Drugi se nikada nije ozbiljno raspravljao u javnosti.

Depolitizacija masovnog stanovništva

Postoji još jedna stvar koju treba reći. Penzioneri u Srbiji 2026. nisu pasivni recipijenti. Oni su, paradoksalno, jedan od retkih građanskih kontingenata koji ima organizacijsku infrastrukturu (Udruženje penzionera Srbije, regionalne podružnice, lokalni klubovi, penzionerske sindikate u vojsci i policiji).

Ali ova infrastruktura je sa svoje strane upletena u klijentelističku mrežu vlasti, sa državnim podrškama, dotacijama, prostorom u javnim institucijama. To je čini bivši-uznikom svog položaja.

Hannah Arendt, u eseju “O politici” iz “Promišljanja modernosti” (1958, srpski prevod, Beograd 1991), upozoravala je na fenomen koji je nazvala “depolitizacija masovnog stanovništva”, proces u kome se velike grupe ljudi tretiraju kao “stanovništvo” (objekat administracije), umesto kao “javnost” (subjekt politike). Penzioneri u Srbiji 2026. žive upravo u tom statusu. Njih ima, oni se broje, oni glasaju, ali oni se ne čuju kao glas. Oni samo deluju kao brojka u tabelama izbornih komisija.

Pitanje kojem niko nije pitao

Vraćam se autobusu 24. Kada smo prošli kroz centar Voždovca, jedna gospođa od oko sedamdeset osam godina sela je pored mene. Bila je umorna. Pitao sam je: “Da li vam je ovaj autobus pouzdan?”

Odgovorila je: “Pa, gospodine, ovo je jedini autobus koji mogu da priuštim. Sa penzionerskom kartom putujem besplatno. Bolt ne mogu, taxi je dvesta dinara od Voždovca do Auto-komande, ja toliko nemam.”

Kada smo izašli na istom stajalištu, rekla je u poslednjem reda:

Hvala što ste pitali. Već dugo me niko nije pitao da li je ovo dobro za mene.

Tu rečenicu nosim ka kraju eseja. Pitanje koje ostaje, i koje nije retoričko, glasi otprilike ovako.

Ako milion sedamsto hiljada ljudi u našem društvu ne dobija pitanje “da li je ovo dobro za vas”, jer ih politika tretira kao birače, ne kao građane, a mediji kao publiku, ne kao subjekte, koliko nam je još takvih nevidljivih većina potrebno da bi naše društvo izgubilo svoju definiciju. I šta sa svojim društvenim ugovorom radimo, kada većina nije subjekt nego priroda.