Senjak nije izuzetak: kako je korupcija postala oblik ekonomske racionalnosti

U restoranu u centru Beograda, pre nekoliko nedelja, čekao sam kelnera. Pored mene su sedeli dvojica gospode u poznim četrdesetim, sa odelima koja nisu kupljena u Centru ili na Banovom brdu.

Razgovor je bio glasan, ali prijateljski. Jedan je drugom objašnjavao kako je za jednu tendersku proceduru kod jednog javnog komunalnog preduzeća “trebalo da se napravi neka kombinacija sa kolegama iz drugog branše”. Dodao je: “Nije to ništa nelegalno, samo svako mora da zna svoju ulogu.”

Drugi je klimnuo glavom. Kao da je sve to apsolutno razumljivo, čak i poželjno. Odgovorio je: “Pa naravno, kako bi inače radilo.”

Nisam mogao da ne čujem, čak i da sam hteo. Sedeli su na dva metra. Po mom konzervativnom računu, razgovor je trajao oko četrdeset pet minuta, sa cifrom za tender koja je više puta pomenuta i koja je bila znatno preko sto miliona dinara. Kada su se rastajali, rukovali su se, jedan drugom potapšali rame, izašli na sokak.

Slučaj Senjak nije redak, već tipičan

Razlog što ovu scenu donosim sada, posle vesti o slučaju Senjak (bivši načelnik beogradske policijske uprave Veselin Milić priveden je u tužilački postupak, sa pritvorom od trideset dana i novim hapšenjem u toku poslednje nedelje), jeste sledeći. Slučaj Senjak je sociološki značajan ne zato što je redak, već zato što je tipičan.

U svakoj nedelji u Beogradu se dešavaju desetine ili stotine sličnih razgovora kao onaj koji sam slučajno čuo, samo bez tužilačke pažnje. Tužilačka pažnja se desi kada se jedna od mreža razbije, kada se nekima u toj mreži zameni reč ili kada se promene političke pozicije onih koji odlučuju ko će kome pomoći.

Drugim rečima, tužilačka pažnja je politički selekcionisana, ne sistemska. Sistem koji proizvodi razgovore kao onaj sa kraja aprila, ostao je netaknut.

Sociologija korupcije, ne moralizovanje

Pivotujem na sociologiju korupcije, jer je ovo deo eseja u kome se najlakše napravi greška. Najčešća greška u srpskom javnom diskursu glasi otprilike ovako:

Korupcija postoji svuda, neka i kod nas, samo treba uhvatiti najgore.

Druga, podjednako pogrešna varijanta glasi: “Korupcija je istorijski balkanski fenomen, kulturna patologija sa kojom se ne može uraditi mnogo.” Obe varijante su sociološki nepotpune.

Korupcija u Srbiji 2026. nije ni isto što i korupcija u Italiji ili u Bavarskoj, gde su afere ipak izuzeci sa funkcionalnim institucionalnim odgovorom. Nije ni odraz nekog vanvremenskog “balkanskog karaktera”. Ona je sociološki fenomen koji ima specifičnu strukturalnu logiku, i koji se može imenovati, opisati, i u principu menjati.

Tu donosim referencu koja je za sledeću argumentaciju ključna. Eleanor Ostrom, dobitnica Nobelove nagrade za ekonomiju 2009. godine za svoja istraživanja o upravljanju zajedničkim dobrima, u knjizi “Vladanje zajedničkim” (Cambridge University Press, 1990, srpski prevod, JP Službeni glasnik 2006), pokazala je da se korupcija javlja u sistemima sa specifičnom kombinacijom tri uslova:

• pravila su formalno postavljena, ali se ne primenjuju ujednačeno
• institucionalna kontrola je slaba ili politički selekcionisana
• pojedinci koji bi mogli da prijave nepravilnosti nemaju zaštitu ni nagradu

U sistemu sa ovim uslovima, individualna racionalnost nalaže pojedincu da ne sledi formalna pravila, već da uđe u neformalnu mrežu. Formalna pravila kažnjavaju one koji ih poštuju, a neformalne mreže nagrađuju one koji ih razumeju. Srbija 2026. ispunjava sve tri Ostromove uslove.

Drugim rečima, korupcija u Srbiji nije moralno odstupanje, već ekonomska racionalnost u sistemu koji proizvodi tu racionalnost.

Šta to znači u svakodnevnom životu

Sociolog koji to napiše rizikuje da bude pogrešno tumačen. Neko će reći: “Pa vi opravdavate korupciju.” Ne, ne opravdavam je. Objašnjavam je, što je drugačiji intelektualni postupak.

Opravdavanje znači prihvatanje da je tako kako jeste i da to ne treba menjati. Objašnjavanje znači pokušaj da se vidi šta zaista pokreće ljude i šta bi moralo da se menja da bi se pokrenuli drugačije.

Slavoj Žižek, u knjizi “Šta hoće sociologija” (Verso, 2008, srpski prevod, Mediteran 2012), pravio je razliku između moralnog cinizma i kritičkog cinizma. Prvi kaže “ništa se ne može uraditi, takvi su ljudi”. Drugi kaže “ovako jeste, jer su ovakvi institucionalni podsticaji, koje bi sociolog morao da imenuje da bi ih bilo moguće promeniti”. Žižek je insistirao da je drugi tip cinizma ne samo dozvoljen, već obavezan za društvenog naučnika.

U primeni na slučaj Senjak, drugi sloj korupcije, koji srpski mediji najčešće ne pominju, jeste sledeći. Kada zviždač u policijskoj upravi proceni rizike, koji su veći. Da postane javno poznat zviždač sa svim posledicama (poslovne, lične, fizičke), ili da bude otkriven kao “neulazak u mrežu” sa posledicama na karijeru, status, plate.

Cifre koje govore o ceni poštenja

U sistemu Srbije 2026, drugi rizik je dnevno veći nego prvi. Vlada Srbije je u martu 2026. najavila izmene Zakona o zaštiti uzbunjivača kojima bi zaštita uzbunjivača bila pooštrena. Do kraja maja 2026. izmene nisu prošle drugo čitanje u Skupštini.

U trenutnom obliku Zakona, zaštita uzbunjivača postoji formalno. U praksi, 47 odsto onih koji su prijavili nepravilnosti, prema istraživanju Transparency Serbia iz 2025, doživelo je profesionalnu retalijaciju u prvih šest meseci od prijave. To znači, statistički, da je zviždač u dva od pet slučajeva kažnjen za pošten postupak. U sistemu sa ovim podsticajima, malo ljudi će birati zviždanje.

Tu mora doći kontra-argument koji je za ovo važan. Postoji čitanje, koje često čujem u krugovima novinara i aktivista, po kome je sociološka analiza korupcije problematična jer relativizuje moralnu odgovornost pojedinca. Po toj logici, ono što sociolog naziva “racionalnom strategijom u sistemu sa nejasnim pravilima”, obični građanin tačno naziva “kradju iz zajedničkog kasete”.

Argument ima svoju težinu i ja ga ne dismissujem. Sociološka analiza ne treba da zamenjuje moralni jezik, već da ga dopuni. Načelnik beogradske policije koji u svojoj kancelariji donosi odluke koje koriste tu javnu kancelariju za privatne dogovore u korist tržišnih aktera, jeste moralno odgovoran, bez obzira na strukturalne pritiske.

Sociolog ne piše samo o moralnoj odgovornosti, on piše o uslovima u kojima se odluke donose. Razlika je važna, jer od tih uslova zavisi da li će sledeći načelnik birati isto ili drugačije.

Siva ekonomija institucionalnog ponašanja

Sociološkinja Marina Blagojević-Hjuson, u knjizi “Knjiga o nevidljivosti” (Institut za sociološka istraživanja, 2009), i specifičnije u svom radu o “polurefiziranim institucijama” objavljenom u časopisu Sociologija 2014. godine, opisala je srpsku institucionalnu situaciju. Reč je o stanju u kome formalna pravila postoje, neformalna pravila funkcionišu, a između to dva postoji prostor u kome se proizvodi specifična vrsta političke ekonomije.

Ta politička ekonomija je legalno mutna, ali ekonomski racionalna za sve aktere koji participiraju. Blagojevićka je nazvala taj prostor “siva ekonomija institucionalnog ponašanja”.

U njenom okviru, slučaj Senjak nije izuzetak. On je samo trenutak kada je deo sive ekonomije izložen javnoj pažnji, zato što je jednom akteru u sivoj zoni postalo isplativije da prebaci drugog. Sociolog koji to napiše ne pravda korupciju. Opisuje strukturu.

Pitanje koje nosim sa sobom

Vraćam se restoranu sa dvojicom gospode. Posle što su izašli, kelner je došao i obrisao njihov sto. Pitao sam ga, dok je donosio meni: “Često imate ovakve goste?”

Odgovorio je, bez procene: “Pa svaki dan, gospodine. Mi smo navikli. Ovde se posao radi.”

Tu sam zaključio scenu sa pitanjem koje me prati od tada, i koje pripada nama svima koji u srpskim restoranima, taksijima, kafićima, prisluškujemo razgovore koji su javno tajni.

Pitanje glasi ovako. Ako je sistem napravljen tako da je za većinu aktera racionalno da uđu u sivu ekonomiju, a ne da se bore protiv nje, koliko se uspeh borbe protiv korupcije meri u pojedinačnim hapšenjima, a koliko u broju ljudi koji svakog dana sami biraju da ne uđu u sivu ekonomiju. I koliko bismo morali da promenimo da bi taj broj postao većinski, a ne manjinski.