Đala, šezdeset hiljada praznih kuća: selo kao indikator
Selo Đala u Vojvodini je predstavnik fenomena koji nije lokalan. RZS izveštaj o prirodnom priraštaju u januaru-novembru 2025 pokazuje minus 32.374 stanovnika. Sociološki čitano, to nije samo statistika.
Tetka moje pokojne majke živela je do prošle godine u selu nedaleko od Bačke Topole, sama, u kući u kojoj se rodila 1933. godine. Kada smo je u jednoj poseti pitali kako je u selu, odgovorila nam je rečenicom koju često ponavljam: “Nema problema sa selom, samo nas u selu nema.” Devedeset jednogodišnjakinja je sažela u devet reči ono što sociolozi i demografi pokušavaju da formulišu desetinama stranica.
Njena rečenica mi se vratila kada sam pročitao reportažu Radio televizije Srbije o selu Đala u Vojvodini, gde su, prema iskazu meštanke, ostali samo stari, neki u poznim devedesetim, dok mladih u njihovoj generaciji u toj ulici živi šestoro dece. Ista priča se ponavlja u Mokrinu, Lugavčini, Bajkovcu, u srpskim, vojvođanskim, šumadijskim, istočnosrpskim, zlatiborskim selima. U izveštaju lista Politika (“Srpska sela odavno opustela”) pominje se cifra od više od 50.000 praznih seoskih kuća, što znači toliko ugašenih domaćinstava sa imanjima i stokom. Druge analize, prema vrlo strogoj metodologiji, govore o blizu 60.000 takvih praznih jedinica.
Pivot na sociološki nivo. Đala nije Đala. Đala je ime koje označava fenomen. U sociologiji ruralnih sredina to se zove “post-agrarna depopulacija”, proces u kome se sela razgrađuju ne zato što je poljoprivreda mehanizovana (mehanizacija zahteva ljude, samo manje), već zato što se kompletna pratna infrastruktura sela (prodavnica, ambulanta, autobuska linija, škola, ćoše) povlači u opštinski centar, a onda sledom u veći gradski centar. Kada se ta infrastruktura povuče, mladi nemaju razlog da ostanu. Kada mladi odu, infrastruktura nema razlog da postoji. Krug se zatvara.
Cifre koje to potvrđuju nisu nove. Republički zavod za statistiku objavio je da je u periodu januar-novembar 2025. godine negativan prirodni priraštaj iznosio minus 32.374 stanovnika, sa 53.283 rođene dece i ukupno 85.657 preminulih osoba. U prvom kvartalu 2026, podatak istog izvora pokazuje 14.166 živorođenih i 25.566 umrlih, što znači minus 11.400 samo u tri meseca. Projekcije UNDP studije “Višeslojna priroda depopulacije u Srbiji” Vladimira Nikitovića (UNDP Srbija, 2022) navode da bi se srpsko stanovništvo sa malo manje od 6,6 miliona u 2024. godini moglo smanjiti na 5,2 miliona do 2052. godine. Razlika od 1,4 miliona za 28 godina je ekvivalent populacije Beograda i Niša zajedno.
Šta srpsko društvo gubi kada gubi selo
Sad bih mogao da pređem u tehnokratski rečnik, ali tu bih izgubio ono što je sociološki bitno. Selo u srpskom kulturnom imaginarijumu nije bilo samo proizvodno mesto, ono je bilo i mesto socijalne reprodukcije: obreda, jezika, kolektivne memorije, oblika solidarnosti koje gradski život ne reprodukuje. Đorđe Tasić, Sreten Vukosavljević, kasnije Cvetko Kostić, Ratko Božović, pa savremenici poput Mine Petrović u knjizi “Transformacija gradova, ka depolitizaciji urbanog pitanja” (Institut za sociološka istraživanja FF, 2009), opisivali su selo kao “drugi sistem socijalne integracije”. Drugi, ne sporedan. Kada se taj drugi sistem razgradi, prvi (gradski, tržišni, atomizovani) preuzme svu odgovornost, ali ne i sve funkcije. Tu nastaje deficit koji se u statistici ne vidi.
Konkretan primer: pogrebni običaji u selu obezbeđuju da se starije osobe, posebno one koje su ostale same, imaju koga da pozovu u trenutku ozbiljne bolesti ili smrti. U gradu, kada osamdesetogodišnjak ostane sam u stanu u Voždovcu, mreža ne postoji. To proizvodi fenomen “tihih smrti” o kome je već pisano u srpskim medijima (Vreme, više puta tokom 2024-2025), a koje gradske vlasti tek delimično evidentiraju. To je primer kako se urbanizacija bez seoske mreže ne kompenzuje urbanom mrežom, već šupljinom.
Sada moram, kao i u prethodnim kolumnama, uneti kontra-argument. Postoji čitanje po kome je depopulacija sela racionalan ekonomski proces, posledica modernizacije, i da je svako pokušaj zaustavljanja takvog procesa “ruralna nostalgija” koja se ne uklapa u realnost evropske ekonomije. Svaka evropska zemlja je prošla, ili prolazi, sličnu fazu. Italija, Španija, Portugalija imaju sopstvene programe “ponovne naseljenosti” sela, sa različitim stepenom uspeha. Po toj logici, srpski politički diskurs o “spasavanju sela” je sentimentalan, a ne efikasan. Delimično je tačno. Razlika između italijanske i srpske depopulacije je u brzini i dubini: italijansko selo gubi stanovništvo decenijama, srpsko ga gubi godinama. Italijansko selo je istovremeno integrisano u turistički sistem, vinarstvo, kulinarski brending. Srpsko selo nema, sa nekoliko izuzetaka, sličnu sekundarnu ekonomiju. Razlika u brzini znači razliku u mogućnosti pravovremene reakcije.
Vraćam se na rečenicu tetke moje pokojne majke. “Nema problema sa selom, samo nas u selu nema.” Sociolog koji to čuje treba da uzme istovremeno ozbiljno i prvi i drugi deo rečenice. Prvi deo je politički netačan (problemi sa selom postoje, ima ih puno, od infrastrukture do penzija do obrazovanja). Drugi deo je sociološki precizan: bez populacije, ostali problemi nemaju subjekat. Selo bez ljudi nije selo sa problemima, ono je teritorija bez funkcije. Sve dok srpski politički diskurs ne nauči da odvoji te dve dimenzije, “pomoć selu” će ostati budžetska stavka koja se troši na asfalt koji niko neće gaziti.
Đala je metafora upravo zato što nije izuzetak. U novembru ove godine RZS će objaviti nove godišnje podatke o prirodnom priraštaju, i biće, kao i prethodnih osamnaest godina, negativan. To što ćemo ih komentarisati nedelju dana, pa zaboraviti do sledećeg novembra, takođe je deo iste sociološke priče. Ono što statistika ne reaguje na javnu pažnju, javna pažnja vremenom ne reaguje na statistiku. Iz tog ćorsokaka se izlazi tek kada se ime sela počne pisati kao opomena, ne kao reportaža.
