Deset godina Pariskog sporazuma: nacionalni planovi vode ka padu emisija od 12 odsto do 2035.
Analiza objavljena u časopisu Nature Climate Change pokazuje da bi sa 86 dosadašnjih nacionalnih klimatskih planova globalne emisije do 2035. trebalo da budu oko 12 odsto niže nego 2019, što je daleko od onoga što je potrebno za zaustavljanje na 1,5 stepeni.
Studija objavljena u časopisu Nature Climate Change u maju 2026. pokazuje da bi, ako se sprovedu svi nacionalno utvrđeni doprinosi (NDC) koje je do novembra 2025. predalo 113 zemalja potpisnica Pariskog sporazuma, globalne emisije gasova staklene bašte u 2035. bile za oko 12 odsto niže u poređenju sa nivoom iz 2019. godine. Analizu je sproveo tim koji predvodi istraživač Klimatskog instituta Potsdam, sa preciznom referencom na 86 priloga predatih u periodu januar 2024-novembar 2025, što čini nadograđenu rundu nacionalnih klimatskih planova posle prvog globalnog stanja iz 2023. Studija je deo serije procena povodom desete godišnjice Pariskog sporazuma, koji je usvojen u decembru 2015.
Konstatovani pad od 12 odsto, iako pozitivan signal, ostaje daleko od onoga što je prema petoj proceni Međuvladinog panela za klimatske promene (IPCC) potrebno za zadržavanje porasta temperature ispod 1,5 stepena Celzijusa. Po IPCC-jevom Sažetku za kreatore politika iz 2023, putanja kompatibilna sa 1,5 stepena podrazumeva pad emisija za 43 odsto do 2030. u poređenju sa 2019. Trenutni nacionalni planovi, prema autorima studije, “značajno smanjuju verovatnoću ekstremnog zagrevanja od preko 3 stepena, ali ne uklanjaju verovatnoću prelaska prag od 1,5 stepeni u sledećoj deceniji”. Drugim rečima, sporazum funkcioniše kao mehanizam, ali tempo i veličina ambicije ostaju ispod onoga što fizički sistem traži.
Sa metodološke strane, autori su za svaki nacionalni plan izračunali emisione projekcije za 2025, 2030. i 2035. koristeći standardizovani okvir takozvanog “uslovnog” i “bezuslovnog” doprinosa, kako bi razlikovali planove koje zemlje obavezuju na samostalno sprovođenje od planova koji zavise od međunarodne finansijske pomoći. U izračun je uključeno 113 strana koje skupa odgovaraju za oko 70 odsto globalnih emisija. Ostatak (preostalih 30 odsto, među njima i nekoliko zemalja u razvoju koje još nisu predale ažurirani plan), procenjen je na osnovu Klimatskog praćenja akcija (CAT) i Inicijative za politiku klime (CPI).
Šta progres znači u praksi
Praktične implikacije ovih projekcija najvidljivije su u sektoru energetike. Po podacima Međunarodne agencije za energiju (IEA), obnovljivi izvori porasli su u 2025. za 15 odsto i činili više od 90 odsto novo izgrađenih kapaciteta za proizvodnju struje, dok je investicija u čistu energiju prešla 2 biliona dolara, što je dvostruko više od investicija u fosilna goriva. Iako tempo prelaska još ne odgovara putanji od 1,5 stepena, autori studije naglašavaju da bez Pariskog sporazuma globalne emisije bi do 2035. mogle da budu 20 do 48 odsto veće nego 2019, čime ističu da je sam okvir, uprkos kritikama, doveo do merljivog skretanja sa najgore krivulje.
Najveći potres za sam sporazum u 2026. je odluka administracije Sjedinjenih Američkih Država, koja je 27. januara stupila u silu, o povlačenju zemlje iz Pariskog sporazuma. Po podacima američke Energetske informacione administracije, SAD odgovaraju za oko 11 odsto globalnih emisija u 2024, što je drugi najveći nacionalni izvor posle Kine. Iako američka savezna država Kalifornija, kao i regionalne klimatske inicijative poput “America Is All In”, nastavljaju paralelni rad na smanjenju emisija, povlačenje saveznih sredstava i regulatornih okvira ostavlja merljiv prostor za usporavanje, navodi list The Washington Post u prikazu studije iz Nature Climate Change.
Granice ove analize treba imati u vidu. Studija meri samo ono što je zapisano u nacionalnim planovima, a ne i ono što se zaista događa. Razlika između planiranih i ostvarenih emisija (takozvani “implementacijski jaz”) merljiv je u nekoliko zemalja koje su predale ambiciozne planove ali nemaju dovoljno regulatornog kapaciteta da ih sprovedu. Drugo, korelacija između rasta investicija u čistu energiju i pada emisija nije linearna, jer čista energija u mnogim regijama prvo zadovoljava rast potražnje, a tek zatim zamenjuje fosilna goriva. Konačno, projekcije do 2035. ne uzimaju u obzir potencijalne efekte tačkastih klimatskih preokreta (tipping points), koje IPCC pominje kao izvore neizvesnosti, ali ih ne kvantifikuje u centralnim scenarijima.
