Antarktički led dosegao minimum od 2,58 miliona kvadratnih kilometara
Po podacima Nacionalnog centra za podatke o snegu i ledu (NSIDC) u Boulderu, sezonski minimum dostignut je 26. februara 2026; ranguje se kao šesnaesti najniži u 48 godina satelitskih merenja, ali je 260.000 km² ispod proseka 1981 do 2010.
Nacionalni centar za podatke o snegu i ledu (National Snow and Ice Data Center, NSIDC) u Boulderu u Koloradu saopštio je da je antarktički morski led u 2026. dosegao sezonski minimum od 2,58 miliona kvadratnih kilometara dana 26. februara, što čini šesnaesti najniži zabeleženi minimum u 48 godina satelitskih merenja. Iako je rezultat značajno bliži dugogodišnjem proseku nego prethodne četiri godine, on je i dalje 260.000 kvadratnih kilometara ispod proseka iz perioda 1981 do 2010, što je obim površine veće od cele Velike Britanije. Brojka je za 730.000 kvadratnih kilometara iznad apsolutnog rekorda niskog leda zabeleženog 21. februara 2023.
Antarktički morski led prati se kontinuirano od 1979. instrumentima na satelitima američke vojne meteorološke službe (DMSP) i NASA-inog programa, što daje najduži homogen niz podataka za jednu od ključnih klimatskih varijabli. NSIDC je vodeća svetska institucija za obradu i objavljivanje ovih podataka. Po objavljenom izveštaju, posle četiri uzastopne godine ekstremno niskog antarktičkog leda, povratak na vrednosti bliže proseku ne treba tumačiti kao znak oporavka, već kao očekivani statistički šum unutar trenda koji se godišnje menja u širokim okvirima.
Ted Skambos (Ted Scambos), viši istraživač u Kooperativnom institutu za istraživanja u nauci o životnoj sredini Univerziteta Kolorado (CIRES), naveo je da je tokom najvećeg dela godine antarktički led bio znatno ispod dnevnog proseka, ali da su u januaru i februaru jaki južni vetrovi gurnuli led prema spolja u oblasti Vedelovog mora, što je delom doprinelo većem nego očekivanom minimumu. Vol Mejer (Walt Meier), naučnik NASA NSIDC, dodao je da “ovogodišnji povratak ka manje ekstremnim uslovima nije neočekivan s obzirom na veliku godišnju varijaciju antarktičkog morskog leda u satelitskom zapisu”.
Šta podaci NE potvrđuju
Pre nego što se izvedu zaključci, treba imati u vidu nekoliko ograničenja. Prvo, antarktički morski led nije isto što i antarktička ledena kapa. Morski led se formira sezonski na površini okeana i njegovo godišnje variranje povezano je sa atmosferskim i okeanografskim procesima, ne sa direktnim klimatskim trendom u istoj meri kao kontinentalni led. Drugo, povratak ka prosečnijim vrednostima u 2026. ne menja činjenicu da je period 2022 do 2025. bio rekordno nizak, niti opovrgava širi trend slabljenja antarktičkog leda dokumentovan od početka 2010-ih.
Treće, mehanizmi koji upravljaju antarktičkim morskim ledom su znatno složeniji nego oni na Arktiku. Na Antarktiku ne postoji dominantan trend dugoročnog povlačenja kao na severu, već se beleži široka godišnja varijabilnost koja je do 2016. uglavnom bila pozitivna, a od 2016. naovamo dominantno negativna. Po naučnom konsenzusu IPCC-a iz Šestog izveštaja, oslabljen antarktički led povezuje se sa okeanskim zagrevanjem na Cirkumpolarnoj struji, ali se kauzalni mehanizmi i dalje istražuju.
Sa praktične strane, NSIDC napominje da je februarski broj preliminarne prirode. Trajno otopljavanje ili snažni vetrovi sa kopna teoretski su mogli da snize i konačnu zabeleženu vrednost, ali tokom marta i aprila led se reformirao, što potvrđuje da je 26. februar predstavljao sezonski minimum. Naredni važan datum biće zimski maksimum, koji se na Antarktiku tradicionalno beleži krajem septembra, i koji će dati prvi indikator da li se 2026. nastavlja sa povratkom ka prosečnim vrednostima ili predstavlja izolovan slučaj.
Sa globalne klimatske strane, antarktički morski led ima nekoliko važnih uloga. Pre svega, on reflektuje sunčevu svetlost natrag u svemir kroz mehanizam albeda, čime hladi planetu. Manje leda znači više apsorbovane toplote u okeanu, što dodatno ubrzava topljenje, klasičan primer pozitivne povratne sprege. Druga važna uloga jeste u stvaranju takozvane Antarktičke donje vode (Antarctic Bottom Water), guste, hladne i slane mase koja tone u dubinu i pokreće globalnu termohalinsku cirkulaciju. Po podacima Australijskog antarktičkog programa, ova cirkulacija se u poslednje dve decenije usporila za oko 30 odsto, što ima dugoročne posledice za transport toplote i hranljivih materija u dubokim okeanskim slojevima i, dalje, za regionalne klimatske obrasce na globalnom nivou.
