Antarktički ledeni pokrivač postao osetljiviji na klimu posle Srednjepleistocenske tranzicije, pokazuje studija u Nature Geoscience
Tim Centra za fiziku klime IBS pri Pusan nacionalnom univerzitetu objavio u časopisu Nature Geoscience simulaciju klime za tri miliona godina, koja pokazuje da antarktički led pokazuje pragovni odgovor pri koncentraciji ugljenika ispod oko 240 ppm.
- Tim Pusan univerziteta simulirao klimu Zemlje za poslednja tri miliona godina.
- Posle Srednjepleistocenske tranzicije pre milion godina, Antarktik reaguje pragovno.
- Kritična koncentracija ugljen-dioksida za nagle promene leži oko 240 ppm.
- Rad je objavljen u časopisu Nature Geoscience.
Tim koji predvodi Jun Kjung-Suk sa Centra za fiziku klime IBS pri Pusan nacionalnom univerzitetu u Južnoj Koreji objavio je u časopisu Nature Geoscience simulaciju koja pokazuje da je antarktički ledeni pokrivač postao izrazito osetljiviji na klimatske promene posle takozvane Srednjepleistocenske tranzicije, geološkog događaja koji se dogodio pre oko milion godina.
Simulacija obuhvata tri miliona godina kontinuirane integracije globalne klime, što je jedna od najdužih takvih simulacija u literaturi. Iz nje proizlazi nalaz da pri padu koncentracije ugljen-dioksida ispod 240 čestica na milion antarktički led naglo i dramatično raste, prelazeći u stanje proširenog pokrivača.
Šta je Srednjepleistocenska tranzicija
Srednjepleistocenska tranzicija je period u Zemljinoj klimatskoj istoriji u kojem se ritam ledenih doba menja iz ciklusa od oko 41.000 godina u ciklus od oko 100.000 godina. Ledena doba postaju duža, intenzivnija, sa hladnijim minimumima i toplijim maksimumima. Tačni mehanizmi tog prelaska još su predmet debate u geofizičkoj zajednici.
Do sada se smatralo da je Antarktik tokom čitavog ovog perioda reagovao postupno na klimatske promene, sa proporcionalnim rastom ili topljenjem leda. Nova simulacija pokazuje da nije tako. Posle tranzicije ledeni pokrivač se ponaša kao termodinamički sistem sa pragom, sposoban za nagle, neproporcionalne promene.
Metodologija simulacije
Tim koji predvodi Jun Kjung-Suk koristio je sprežu klimatskog modela i modela ledenog pokrivača koji se izvršava u kontinuitetu. Razlika u odnosu na ranije pristupe je u dužini simulacije:
- ukupno 3 miliona godina simuliranog vremena
- integracija od mola sa svim ciklusima orbite Zemlje koji utiču na primanu sunčevu energiju
- ulazni podaci za atmosferski ugljen-dioksid iz podataka iz polarnih ledenih jezgara
- redovne provere sa geološkim pokazateljima nivoa mora i temperaturom dubokog okeana
Simulacija je rađena na nacionalnim superračunarima Južne Koreje, sa procesorskim resursima ekvivalentnim mesecima rada.
Šta to znači za buduće projekcije
Posle ove tranzicije, antarktički led mnogo jače reaguje na promene klimatskog forsiranja. To znači da sistem ne evoluira postepeno već postaje znatno odgovorniji posle prelaska određenog praga u klimatskom sistemu.
Jun Kjung-Suk naglašava da rezultati menjaju način na koji treba čitati buduće projekcije nivoa mora. Klimatski modeli koji projektuju budućnost obično prepostavljaju linearnu osetljivost antarktičkog leda na temperaturu. Studija sugeriše da to verovatno nije tačno i da su moguće nagle, nelinearne promene.
Šta studija NE pokazuje
Autori naglašavaju da nalaz ne znači da će se Antarktik aktivirati u skoroj budućnosti. Trenutni globalni nivo ugljenika je oko 425 čestica na milion, znatno iznad simuliranog praga od 240 ppm za nagao rast leda. Studija identifikuje opštu osetljivost sistema, ne predviđa trenutni događaj.
Drugo ograničenje studije tiče se rezolucije modela. Iako je vremenska skala duga, prostorna rezolucija leda je gruba, pa precizne projekcije za specifične delove antarktičkog pokrivača zahtevaju dodatne simulacije sa finijim mrežama.
Treće, sama Srednjepleistocenska tranzicija ostaje predmet debate. Različite teorije objašnjavaju je različitim mehanizmima, od promene saliniteta okeana do erozije baznih sedimenata pod severnim ledenim pokrivačima. Studija ne razrešava taj problem.
Veza sa srpskom naukom o klimi
Otkriće je interesantno za Republički hidrometeorološki zavod Srbije i Geofizički institut SANU, koji već učestvuju u međunarodnim simulacijama buduće klime u okviru CMIP postupka. Domaći istraživači koje koordinira Vladimir Đurđević rade na regionalnim modelima Balkana, čija buduća osetljivost zavisi od toga kako se ponaša globalni nivo mora, a samim tim i antarktički led.
Da li bi otkriće praga osetljivosti antarktičkog leda trebalo da menja politike emisije ugljenika?
Recite svoje mišljenje, da li je vreme da se klimatske projekcije eksplicitno predstavljaju kao mogući pragovni skokovi a ne samo postepene promene, podelite stav u komentarima.
