Naučnici otkrili zašto reke na Arktiku postaju rđave
Nova studija UC Riverside i Univerziteta Aljaske opisuje dva mehanizma kojima topljenje permafrosta puni arktičke reke narandžastim česticama gvožđa.
- Tim UC Riverside i Univerziteta Aljaske opisao je dva mehanizma kojima topljenje permafrosta boji arktičke reke u rđavo.
- Prvi je kiselo isparavanje stena, drugi je mikrobno svođenje gvožđa u močvarama koje se šire.
- Fine čestice gvožđa putuju preko 100 kilometara i guše alge, insekte i ribe.
- Studija je objavljena u časopisu Communications Earth & Environment.
Tim naučnika sa Univerziteta Kalifornije u Riversajdu (UC Riverside) i Univerziteta Aljaske objavio je studiju koja objašnjava zašto sve veći broj reka na Arktiku poprima rđavo narandžastu boju. Rad je izašao u časopisu Communications Earth & Environment, a sažetak je saopšten 1. juna 2026. Istraživanje se nadovezuje na već dokumentovano zagađenje vodotokova u planinskom lancu Bruks na Aljasci, gde su pojedine bistre reke za nekoliko sezona postale mutne i obojene.
Po nalazima tima, boja ne dolazi iz jednog izvora. Naučnici opisuju dva odvojena mehanizma koja istovremeno oslobađaju gvožđe iz tla koje se otapa. Oba se pokreću istim procesom u pozadini, topljenjem permafrosta, trajno zaleđenog sloja koji je vekovima držao minerale i organsku materiju zaključane van domašaja vode i vazduha.
Koja dva mehanizma boje reke u rđavo?
Prvi mehanizam je kiselo isparavanje stena. Kada voda dođe u kontakt sa piritom, mineralom poznatim i kao mačije zlato, pirit se raspada na gvožđe i sumpor. U tom procesu nastaje sumporna kiselina, koja iz okolnih stena izvlači i druge toksične metale. Oslobođeno gvožđe, kada dospe na vazduh, oksidira i pretvara se u sitne rđaste čestice koje vodu boje narandžasto.
Drugi mehanizam odvija se u močvarama koje se šire kako se permafrost povlači. Tu mikroorganizmi vrše svođenje gvožđa, hemijski proces koji metal prevodi u oblik rastvorljiv u vodi. Kada takva voda otekne u reku i susretne se sa kiseonikom, gvožđe ponovo oksidira i taloži se u istom narandžastom obliku. Dva različita puta, dakle, vode do iste posledice.
- Pirit u dodiru sa vodom stvara gvožđe, sumpor i sumpornu kiselinu
- Sumporna kiselina iz stena izvlači dodatne toksične metale
- Mikrobi u močvarama prevode gvožđe u rastvorljiv oblik
- Na vazduhu se gvožđe u oba slučaja taloži kao rđaste čestice
Zašto je šteta veća nego što izgleda
Fine čestice gvožđa ne zadržavaju se na mestu nastanka. Prema studiji, one mogu ostati u vodi i biti nošene nizvodno preko 100 kilometara. Na tom putu guše alge na dnu, remete populacije vodenih insekata i začepljuju škrge ribama, čime se lanac ishrane u hladnim arktičkim rekama narušava od osnove.
Istraživači skreću pažnju i na odloženi efekat, koji otežava predviđanje. Gvožđe oslobođeno tokom jednog letnjeg otapanja ne mora odmah da završi u reci. Deo ostaje u tlu i tek ga sledeće godine padavine i otapanje isperu u vodotok. To znači da posledice jednog toplog leta postaju vidljive sa zakašnjenjem od cele sezone.
Boja reka je samo spoljašnji znak dubljih hemijskih promena u tlu Arktika, a fine čestice gvožđa mogu putovati nizvodno i preko sto kilometara, gde menjaju život u vodi.
Vredi naglasiti granice ovog rada. Studija opisuje mehanizme i prati ih u lancu Bruks na Aljasci, ali ne tvrdi da svaka rđava reka na Arktiku ima isti uzrok niti da je proces svuda jednako brz. Razmera pojave na celom severu ostaje predmet daljih merenja. Ono što rad jasno pokazuje jeste da topljenje permafrosta već sada menja hemiju površinskih voda. Šta mislite, koliko brzo će ovakve promene pratiti i naši vodotoci pod uticajem toplijih zima?
