Veb otkrio dva različita sumraka na vrelom egzoplanetu

Tim astronoma predvođen Maks Plank institutom za astronomiju, sa Sirilom Gapom sa Univerziteta u Hajdelbergu kao prvim autorom, izmerio je da se dve strane vrelog egzoplaneta WASP-121 b ponašaju izrazito različito. Rezultati su objavljeni u časopisu Nature Astronomy u junu 2026. Planeta pripada klasi takozvanih vrelih džinova, gasovitih svetova veličine Jupitera koji kruže veoma blizu svoje zvezde, pa im je jedna strana trajno okrenuta ka svetlosti, a druga ka tami.

Ono što ovo istraživanje izdvaja jeste fokus na takozvani terminator, usku zonu na granici dana i noći. Umesto da posmatraju planetu kao jednu celinu, naučnici su odvojeno analizirali jutarnji i večernji rub, mesta gde bi se, da neko stoji na planeti, video izlazak i zalazak zvezde. Pokazalo se da ta dva sumraka nisu ista.

Zašto su jutro i veče na ovoj planeti toliko različiti?

Ključ je u vetru. Na WASP-121 b duvaju izuzetno snažni istočni vetrovi koji prenose toplotu sa dnevne na noćnu stranu, ali to ne čine ravnomerno. Po podacima tima, ti vetrovi jače zagrevaju večernji terminator nego jutarnji, pa je razlika u temperaturi između dva ruba merljiva u samom spektru svetlosti koja prolazi kroz atmosferu.

Kontrast na ovoj planeti je ekstreman. Dnevna strana dostiže oko 2.500 stepeni Celzijusa, dovoljno da se mnogi materijali koji bi na Zemlji bili čvrsti ovde nalaze u obliku pare. Noćna strana je znatno hladnija, oko 725 stepeni. Ta ogromna razlika pokreće cirkulaciju u atmosferi i upravo zato granične zone postaju zanimljive za merenje, jer se na njima vidi kako se toplota raspoređuje.

U najtoplijim oblastima planete molekuli vode se razlažu na sastavne delove, pa vode kao stabilnog jedinjenja praktično nema. Na hladnijem jutarnjem terminatoru uslovi su drugačiji, i tu se javljaju oblaci sačinjeni od silikata, dakle od materijala srodnih kamenu i staklu. Slika koja se dobija nije slika jednog vremena na planeti, već dva različita režima na svega nekoliko hiljada kilometara razdaljine.

Šta ovo merenje znači, a šta još ne dokazuje?

Vrednost ovakvih studija je u metodi. Razdvajanje jutarnje i večernje strane pokazuje da se atmosfere egzoplaneta ne mogu posmatrati kao jednolične lopte, već kao sistemi sa unutrašnjom dinamikom, vetrovima i hemijskim razlikama od mesta do mesta. To je korak ka detaljnijim modelima cirkulacije na svetovima koje nikada nećemo videti izbliza.

Treba, međutim, biti precizan oko granica. Reč je o jednoj planeti specifične vrste, vrelom džinu koji nema mnogo dodirnih tačaka sa stenovitim svetovima na kojima se traže uslovi za život. Zaključci o asimetriji terminatora ovde ne govore ništa o nastanjivosti, niti se automatski prenose na druge tipove planeta. Ono što studija pouzdano pokazuje jeste da su današnji instrumenti dovoljno osetljivi da razdvoje jutro od večeri na planeti udaljenoj stotine svetlosnih godina, što je samo po sebi značajan tehnički pomak.

Koliko bi nam ovakva merenja, ponovljena na više različitih egzoplaneta, mogla otkriti o tome kako vetar oblikuje atmosfere širom galaksije?