Lutajuća crna rupa: pronašao je program, ne astronom
Supermasivna crna rupa od oko milion Sunčevih masa kida zvezdu 30.000 svetlosnih godina od centra svoje galaksije. Bljesak je uočio program pušten u rad tri meseca ranije.
Kako uočiti crnu rupu koja ne svetli i nije tamo gde je uobičajeno tražimo? Sačekaš da pojede zvezdu. Upravo to se i desilo: prvi put je potvrđena lutajuća crna rupa koja kida zvezdu daleko van jezgra svoje galaksije, a rad o tome objavljen je u časopisu The Astrophysical Journal Letters.
Crna rupa je oko 9,3 kiloparseka, odnosno oko 30.000 svetlosnih godina, od centra galaksije WISEA J014656.04-152214.7. Ta galaksija je od nas udaljena oko 750 miliona svetlosnih godina, u sazvežđu Kit. Masa joj se procenjuje na oko milion Sunčevih masa, otprilike koliko ima i crna rupa u centru Mlečnog puta. Oko nje same nema vidljive galaksije.
Šta je plimsko razaranje?
Kada zvezda priđe preblizu crnoj rupi, gravitacija je rastrgne. Materijal se razvuče u disk i usija, pa taj bljesak sa Zemlje vidimo mnogo pre nego što bismo videli samu crnu rupu. Ovaj bljesak je mesecima u ultraljubičastom delu spektra bio sjajniji od cele galaksije domaćina.
U vrhuncu je sijao kao oko 10 milijardi Sunaca, na temperaturi od oko 30.000 stepeni Celzijusa. To je i bio ceo trik: crnu rupu niko nije video, video se njen obrok.
Robert Stajn, istraživač Univerziteta Merilend i NASA-inog Godardovog centra i prvi autor rada, objasnio je u saopštenju NASA zašto se uopšte lovilo baš na tu vrstu događaja.
Tražili smo ovakve događaje kidanja zvezda kao način da pronađemo inače nevidljive supermasivne crne rupe koje lutaju daleko od galaktičkih jezgara u kojima obično borave.
Metod je, dakle, bio zamišljen pre nalaza. Nalaz je stigao brže nego što se očekivalo.
Program je našao, ne oko na okularu
Hronologija je kratka i ide ovako:
- avgust 2025: pušten u rad program veštačke inteligencije koji prosejava snimke neba i traži ovakve bljeskove
- novembar 2025: Zwicky Transient Facility na opservatoriji Palomar u Kaliforniji hvata bljesak, tri meseca posle pokretanja programa
- potom: potvrdna posmatranja rade teleskop SOAR u Čileu, Lowell Discovery Telescope i NASA-ina opservatorija Nil Gerels Svift, preko instrumenata UVOT i XRT
- 27. jul 2026: nalaz izlazi u javnost, rad nosi naslov „TDE 2025abcr: A Tidal Disruption Event in the Outskirts of a Massive Galaxy”
Ovo je detalj koji se lako previdi. Od trenutka kada je softver upaljen do prvog ozbiljnog ulova prošlo je tri meseca, a od ulova do objavljenog rada oko osam.
Zašto je ovo iznenađenje
Zato što se do sada podrazumevalo da supermasivne crne rupe sede tamo gde su i nastale, u centrima galaksija. Suvi Gezari, vanredna profesorka astronomije Univerziteta Merilend i koautorka rada, navela je u saopštenju Univerziteta Merilend: „Do sada smo polazili od pretpostavke da se supermasivne crne rupe nalaze u centrima masivnih galaksija.”
Njen kolega Silvan Vejo, profesor astronomije na istom univerzitetu, bio je još direktniji: „To što tako velika crna rupa postoji izvan galaksije za mene je iznenađenje.”
Objekat te mase obično ima celu galaksiju oko sebe. Ovde je nema, pa ostaje pitanje kako je crna rupa uopšte završila na 30.000 svetlosnih godina od jezgra.
Tim očekuje da će opservatorija Vera Rubin u Čileu otkrivati znatno više ovakvih događaja, a potragu će voditi i NASA-in teleskop Nensi Grejs Roman. Ako se to obistini, ovaj slučaj neće ostati usamljen nego prvi u nizu, a lutajuće crne rupe iz teorijske mogućnosti postaju kategorija koja se broji.
