Lutajuća crna rupa otkrivena na obodu daleke galaksije

Astronomi Univerziteta Merilend objavili su da su uhvatili supermasivnu crnu rupu koja se ne nalazi u središtu svoje galaksije, nego 9,3 kiloparseka od njega, što je oko 30.000 svetlosnih godina. Odala se sama, kratkim bljeskom, kada je rastrgla zvezdu koja joj je prišla preblizu. Rad pod naslovom „TDE 2025abcr: A Tidal Disruption Event in the Outskirts of a Massive Galaxy” objavljen je 27. jula 2026. u časopisu Astrophysical Journal Letters, tom 1006, članak L57. Prvi je to put da je usnula crna rupa detektovana toliko daleko od jezgra galaksije domaćina.

Lutajuće crne rupe nisu novost u teoriji. Modeli sudara i spajanja galaksija odavno predviđaju da neke crne rupe završe izbačene na periferiju, daleko od gustog centra. Problem je bio u tome što se takav objekat po pravilu ne vidi. Kada crna rupa ne guta materiju, ona ne emituje svetlost i za teleskope sa Zemlje prosto ne postoji.

Kako je program mašinskog učenja našao bljesak

Podaci potiču sa pregleda neba Zwicky Transient Facility, koji sa dva teleskopa opservatorije Palomar u okrugu San Dijego u Kaliforniji snima celo severno nebo svaka dva dana. Taj pregled svake noći zabeleži stotine hiljada promenljivih pojava na nebu, pa je ručno prebiranje kroz njih neizvodljivo.

Tim je zato napravio program mašinskog učenja obučen da prepozna karakterističnu krivu svetlosti koja nastaje kada crna rupa razori zvezdu, pojavu poznatu kao plimno razaranje. Takvi događaji su dobro dokumentovani u središtima galaksija, ali je ovaj program tražio isti obrazac bilo gde na nebu. Pušten je u rad u avgustu 2025, a već u novembru 2025 izbacio je kandidata koji je vodio do otkrića.

„Nismo bili baš sigurni da ćemo uspeti tako brzo, pa je neverovatno što smo je pronašli tako brzo.”

Rekao je to Robert David Stein, postdoktorski stipendista fonda Neil Gehrels na Joint Space-Science Institute i prvi autor rada. Kandidat je potom praćen sa zemlje, teleskopom Lowell Discovery Telescope i infracrvenim instrumentom RIMAS, koji je u pogon ušao u junu 2025.

Objekat bez galaksije oko sebe

Crna rupa se nalazi u galaksiji WISEA J014656.04-152214.7, udaljenoj oko 750 miliona svetlosnih godina, u sazvežđu Kit. Po masi je uporediva sa crnom rupom u središtu Mlečnog puta, a za Sagittarius A* merenja daju red veličine od oko četiri miliona Sunčevih masa. Bljesak nastao kidanjem zvezde bio je nakratko sjajniji od deset milijardi Sunaca.

Vredi zadržati se na toj daljini od 9,3 kiloparseka. Naše Sunce je od središta Mlečnog puta udaljeno oko 8,2 kiloparseka, dakle nešto manje. Ta crna rupa, dakle, sedi na otprilike onoj udaljenosti od centra svoje galaksije na kojoj se u našoj galaksiji nalazi Sunčev sistem, samo što oko nje nema ničega što bi ličilo na okolinu kakvu bi objekat te mase trebalo da ima.

„Iznenađuje me da se tako velika crna rupa nalazi izvan galaksije. Oko nje bi trebalo da postoji objekat nalik Mlečnom putu, a to sasvim sigurno nije slučaj.”

Tako je stanje opisao Sylvain Veilleux, profesor astronomije Univerziteta Merilend i koautor rada. Istraživači pretpostavljaju da je položaj posledica ranijeg sudara galaksija. Jedna mogućnost je da je veća galaksija progutala manju pratilju i zatim joj oduzimala zvezde dok nije ostalo samo jezgro. Druga je da su u središtu jedne galaksije već kružile dve crne rupe, pa je dolazak treće, iz novog spajanja, izbacio najmanju napolje. Nastavak posmatranja istog događaja treba da pokaže koje je objašnjenje verovatnije.

Koliko su lutajuće crne rupe česte?

To je pitanje koje tim sada postavlja, i sam Stein ga je formulisao ovako:

„Ključno naučno pitanje na koje želimo da odgovorimo jeste koliko su lutajuće crne rupe česte.”

Odgovor zavisi od broja nalaza, a taj broj bi trebalo naglo da poraste kada u punu smenu uđe opservatorija Vera C. Rubin u Čileu, sa svojim desetogodišnjim pregledom neba i najvećom digitalnom kamerom na svetu.

Suvi Gezari, vanredna profesorka astronomije Univerziteta Merilend i koautorka rada, kaže:

„Ovo otkriće će imati ogroman uticaj. To znači da ćemo pronaći mnogo više primera lutajućih crnih rupa i da možemo razumeti kako se galaksije i njihove crne rupe spajaju.”

Uz to je dodala i ocenu o metodu: „To je primer kako mašinsko učenje otvara potpuno novu oblast istraživanja.” U timu su radili i S. Bradley Cenko i Jillian Rastinejad.

Šta ovaj nalaz ne dokazuje

Reč je o jednom događaju. TDE 2025abcr pokazuje da se objekat te mase nalazi daleko od centra galaksije, ali ne govori koliko je takvih objekata u kosmosu, jer se učestalost ne procenjuje iz jednog slučaja. Poreklo crne rupe nije utvrđeno, dva ponuđena scenarija ostaju scenariji dok ih naknadna posmatranja ne razdvoje.

Treba razlikovati i formulacije. Oko crne rupe nije uočena galaksija kakva bi se očekivala, što nije isto kao da je nema. To je granica osetljivosti instrumenata, a ne izmerena praznina. Konačno, jedan pogodak programa mašinskog učenja ne govori kolika mu je stopa promašaja, a ta cifra će se videti tek kada kroz isti filter prođe dovoljno godina posmatranja.