Kanale u La Mohani gradile su zajednice, bez vlasti odozgo
Studija Univerziteta u Kembridžu objavljena 11. avgusta u časopisu Communications Sustainability pokazuje da je jedan sistem kanala i greda u La Mohani mogao biti iskopan za pola sušne sezone.
Mreža kanala i uzdignutih polja u kolumbijskoj oblasti La Mohana dugo je služila kao školski primer zahvata koji je morala da naruči neka jaka vlast. Studija objavljena 11. avgusta 2026. u časopisu Communications Sustainability, koju je vodio arheološki tim Univerziteta u Kembridžu, prvi put je izračunala koliko je rada tu zaista bilo uloženo i dobila drugačiju sliku. Posao je, po tim podacima, bio lokalno vođen, zajednički i znatno kraći nego što se pretpostavljalo.
La Mohana se prostire karipskim nizijama Kolumbije. Grede i kanali pokrivaju više od 500.000 hektara, površinu uporedivu sa nacionalnim parkom Grand Kanjon ili sa tri Londona, i vide se sa aviona na velikoj visini. Sistem je bio u upotrebi od prvih vekova pre nove ere do 11. veka nove ere, a prestao je da se koristi pre dolaska Španaca u 16. veku. Zajednice koje su ga podigle bile su savremenice Maja, ali u toj oblasti nema tragova društva organizovanog na nivou države. Nalazi obrađenog zlata i keramike ranije su navodili istraživače na zaključak da je reč o hijerarhijskim poglavstvima na putu ka državi.
Ovi sistemi polja toliko su impresivni da su ljudi pretpostavljali da su ih ostvarile hijerarhijske poglavice. Naši podaci pričaju sasvim drugačiju priču.
Tako je nalaz sažela Džasmin Vijeri, istraživačica Mekdonaldovog instituta za arheološka istraživanja Univerziteta u Kembridžu i prva autorka rada, u saopštenju tog univerziteta. Rad nosi DOI 10.1038/s44458-026-00128-5, a potpisuju ga i Markos Martinon-Tores iz Kembridža, Fernando Monteho Gaitan iz Kolumbijskog instituta za antropologiju i istoriju i Migel Karero-Pasos.
Šta je tim zapravo izmerio
Istraživači su sa satelitskih snimaka detaljno obradili uzorak od 500 hektara u opštini San Markos, u departmanu Sukre. U tom isečku su popisali dimenzije i zapreminu 1.600 greda i 63 stambene platforme. Grede su, kada su bile nove, bile visoke oko 1,4 metra, mereno od vrha grede do najniže tačke kanala.
Na tu podlogu je došao novi postupak za procenu uloženog rada. U račun su ušli zapremina premeštene zemlje, lokalna geologija, autohtone radne prakse, gustina naseljenosti i tehnologija dostupna u to vreme. Zemljište je teška glina, a metalnih ašova u regionu tada nije bilo. Radnici su možda koristili drveni alat, ali to ostaje nedokazano.
Koliko je radnika bilo potrebno?
Polazna procena je da je na proučenoj površini živelo oko 1.600 ljudi. Račun je zatim rađen sa radnom snagom od 800 osoba, što autori naglašavaju kao konzervativnu pretpostavku, jer etnografski podaci pokazuju da se poljoprivredom za sopstvene potrebe tradicionalno bave i muškarci i žene, verovatno i deca.
Uvereni smo da je jedan od ovih sistema kanala i greda mogao biti izgrađen za manje od dva meseca, otprilike za pola sušne sezone. To je daleko manje uloženog rada nego što se dosad pretpostavljalo i izvodljivo je kroz saradnju.
Ova brojka se odnosi na jedan sistem kanala i greda, dakle na jedan klaster kakav je proučen u uzorku, a ne na svih 500.000 hektara. Celina je nastajala i održavala se vekovima, radom brojnih lokalnih zajednica, i studija za nju ne daje vremensku procenu. Poenta merenja je drugačija: pojedinačna formacija nije zahtevala prinudu ni komandu, nego dogovor nekoliko porodičnih grupa u okviru jedne sušne sezone.
Naši nalazi pokazuju da su lokalne zajednice bile sposobne da izgrade te sisteme u veoma kratkim rokovima i da se same organizuju, umesto da se oslanjaju na moćnu spoljnu silu.
Nasip koji puca i greda koja propušta
Sistem je za vreme jakih kiša zadržavao velike količine vode, a u sušnijim mesecima je postepeno puštao ka poljima. Kanali su vodu iz stalnih vodenih površina raspoređivali oko uzdignutih delova sa kućama. Rezultat je bio zaklon i od poplave i od suše, plodnije zemljište za obradu i, verovatno, mesta za hvatanje ribe.
Savremena Kolumbija je krenula suprotnim putem. Umesto preusmeravanja, država je vodu pokušavala da zaustavi nasipima i da zemljište prilagodi modelima namenjenim područjima koja se ne plave. Nasip Karegato od 2021. godine puca u više navrata, uz štetu za okolne zajednice i za ekosistem. U drugim periodima ista oblast trpi teške suše.
Kreatori politika pokazali su interesovanje za ove drevne sisteme, ali im je nedostajalo podataka. Naša studija je prva koja pokazuje da ta održiva rešenja mogu da se organizuju lokalno i kolektivno.
Rekao je Monteho Gaitan iz Kolumbijskog instituta za antropologiju i istoriju. Rad je nastao u okviru projekta REVERSEACTION, koji se bavi time kako se tehnologije održavaju u društvima bez države. Rukovodilac projekta Martinon-Tores dodao je da argumenti o centralizovanom planiranju odozgo, koje podaci ne potkrepljuju, prete da zamagle sposobnost delovanja autohtonih pretkolumbovskih populacija, i da su ta društva radila sa prirodom umesto da pokušavaju da je ometaju. Kod za proračun objavljen je kao otvoren, da bi isti postupak mogao da se primeni na podatke iz drugih oblasti.
Granice nalaza su jasne. Detaljno je izmeren uzorak od 500 hektara, promil ukupne površine, pa se rezultat na ostatak La Mohane prenosi kao procena, ne kao merenje. Račun o dva meseca je model zasnovan na pretpostavljenoj radnoj snazi i zapremini zemlje, a ne zapis o gradnji. Studija ne dokazuje ni da centralne vlasti u regionu nije bilo, nego da ona nije bila neophodna za ovakav zahvat. Ostaje otvoreno i zašto je sistem napušten, uz pretpostavku da je stanovništvo iz nizije prešlo ka planinskim područjima. Podatak da je nešto funkcionisalo pre hiljadu godina povezan je sa mogućim rešenjem za današnje poplave, ali ga sam po sebi ne obezbeđuje.
