Nafta kroz Hormuz neće poteći odmah: mine i čekanje

Za Srbiju, zemlju koja gorivo plaća po svetskoj ceni i uvozi najveći deo nafte, vest da je postignut dogovor o ponovnom otvaranju Hormuskog moreuza zvuči kao olakšanje. Ali geopolitička realnost je sporija od diplomatskog saopštenja. Iako su strane potvrdile spremnost da se najvažniji naftni prolaz na svetu vrati u funkciju, analitičari upozoravaju da nafta neće poteći preko noći. Pre nego što prvi tankeri bezbedno prođu, treba ukloniti mine, evakuisati zarobljene brodove i ubediti kapetane da je plovidba ponovo sigurna.

Procene koje stižu od specijalizovanih firmi za praćenje pomorskog saobraćaja crtaju sliku dugog oporavka. Prema firmi Kpler, oko 500 komercijalnih brodova ostaje zarobljeno unutar Persijskog zaliva, nesposobno da izađe dok se moreuz ne proglasi bezbednim. Sama operacija razminiravanja, po nekim procenama, mogla bi da potraje do šest meseci, a evakuacija nagomilanih plovila dva do tri meseca. To znači da će se efekti dogovora osetiti u kvartalima, a ne u danima.

Zašto cena nafte ne reaguje brže?

Cena nafte je pala čim je vest o dogovoru objavljena, što je očekivana tržišna reakcija na smanjenje rizika. Ali pad cene nije isto što i fizički protok barela. Kapetani tankera ostaju oprezni i ne ulaze u zonu dok ne procene da je plovidba zaista bezbedna, jer osiguravajuće kuće i vlasnici tereta ne žele da rizikuju brod vredan stotine miliona dolara zbog jedne preostale mine. Povratna putovanja tankera do Japana, jednog od ključnih azijskih kupaca, traju 45 do 50 dana, pa se i pri normalnom protoku logistički lanac obnavlja postepeno.

Capital Economics procenjuje da bi se protok energenata mogao vratiti na oko 80 odsto predratnog nivoa do septembra. Ta brojka je važna jer pokazuje da puni oporavak nije pitanje meseca dana, već čitavog leta. Pre rata, Hormuz je prenosio petinu svetske sirove nafte, što ga čini tačkom kroz koju prolazi disproporcionalno velik deo globalne energetske ravnoteže. Svaki poremećaj na tom prolazu prelije se na tržišta od Azije do Evrope, a Srbija, koja kupuje gorivo po referentnim svetskim cenama, oseti taj talas na pumpama.

Šta dogovor znači za evropsku perspektivu snabdevanja?

Za Evropu, koja je poslednjih godina diversifikovala uvoz nafte i gasa, otvaranje Hormuza nije pitanje opstanka, ali jeste pitanje cene. Manje nafte na tržištu znači viši trošak za rafinerije, a taj trošak na kraju stiže do potrošača. Evropske kancelarije koje prate energetsku bezbednost pažljivo mere svaki signal iz Zaliva, jer stabilnost cena direktno utiče na inflaciju i na sposobnost vlada da kontrolišu troškove života.

Srpska perspektiva je u tome posebno osetljiva. Domaće rafinerijske kapacitete i uvoznu logistiku diktiraju svetske cene, a ne lokalne odluke. Dok diplomatija slavi dogovor, brodovi i dalje čekaju, mine i dalje leže u plitkim vodama, a tržište računa nedelje i mesece, ne sate. Pravo pitanje nije da li će Hormuz biti otvoren, jer to je sada potvrđeno, već koliko će dugo Srbija plaćati račun za odlaganje punog protoka.

Koliko ste spremni da prihvatite da geopolitika sa drugog kraja sveta diktira cenu goriva koju plaćate na domaćoj pumpi?