Iran i Oman pregovaraju o Hormuzu, spor oko naplate

Cena goriva na srpskim pumpama poslednjih meseci ne zavisi ni od jedne odluke donete u Beogradu, nego od jednog uskog morskog prolaza između Irana i Arapskog poluostrva. Upravo tamo se ovih dana pregovara: pregovarači Irana i Omana pokušavaju da postignu sporazum o ponovnom pokretanju plovidbe kroz Hormuški moreuz, a zvaničnici dve zemlje sastali su se u Teheranu tokom vikenda. Vest o razgovorima naglo je oborila cenu nafte na svetskim berzama, što je najjasniji dosadašnji signal da tržište ozbiljno računa na mogućnost deblokade.

Omanska delegacija doputovala je u iransku prestonicu u petak, 25. jula, iste noći kada je američki predsednik Donald Tramp naredio obustavu udara po Iranu. Vremensko poklapanje nije slučajno: Maskat već decenijama igra ulogu diskretnog posrednika između Teherana i Zapada, i to je jedini diplomatski kanal koji u ovom trenutku funkcioniše u oba smera.

Predlog o kome se razgovara ima dva dela. Prvi je otvaranje srednjeg koridora moreuza za komercijalnu plovidbu. Drugi je zajednički regionalni mehanizam za upravljanje moreuzom, sa naknadama koje bi bile dobrovoljne, a ne nametnute. Omanski zvaničnici uz to predlažu i zajedničku operaciju za pomorsku bezbednost i spasavanje na moru, koju bi dobrovoljno finansirale zemlje regiona zajedno sa brodarskom i naftnom industrijom.

Ko naplaćuje prolaz, a ko uklanja mine?

Na tom mestu se pregovori i lome. Iran traži kontrolu nad moreuzom i pravo da naplaćuje prolaz u zamenu za garantovanu bezbednost brodova, dok se i Sjedinjene Države i Oman protive svakoj obaveznoj taksi. Razlika nije tehnička nego suštinska: dobrovoljna naknada je usluga, obavezna taksa je priznanje da je jedna država gospodar međunarodnog plovnog puta. Nijedna zapadna kancelarija taj presedan neće potpisati bez borbe.

Druga otvorena stavka je fizičko stanje moreuza. Centralni koridor se smatra miniranim, pa bi razminiranje moralo da prethodi povratku redovnog saobraćaja. Ko izvodi tu operaciju, po čijem mandatu i uz čije garancije da se posle nje neće ponoviti isto, nije rešeno ni u naznakama. Razminiranje je skupo, sporo i traži poverenje kakvo trenutno ne postoji.

Iranski ministar spoljnih poslova Abas Aragči telefonirao je u ponedeljak, 27. jula, sa kolegama iz Omana i Saudijske Arabije. Zvaničnici iz oba tabora govore isto: strane su i dalje daleko po pojedinim pitanjima, ali je napredak napravljen. To je formulacija koja u diplomatskom rečniku znači da dogovor postoji u obrisima i da još nema potpisa. Podaci o saobraćaju to potvrđuju: dok je kroz Bab el Mandeb prošlo 28 brodova, što je najviše u četiri dana, promet kroz Hormuz je ostao nizak.

Šta bi deblokada značila za Srbiju

Srbija ne uvozi naftu kroz Hormuški moreuz, ali plaća njegovu blokadu. Cena sirove nafte na svetskom tržištu prelama se na domaće pumpe sa zakašnjenjem od nekoliko nedelja, a preko goriva ulazi u cenu prevoza, hrane i svake usluge koja zavisi od transporta. Zato je pad cene nafte na prvu vest o pregovorima važniji za srpski budžet domaćinstva nego što na prvi pogled deluje.

Za evropske kancelarije ulog je isti, samo veći. Blokada najvažnijeg naftnog prolaza na svetu drži energetsku politiku Unije u stanju improvizacije, a svaki mesec neizvesnosti povećava pritisak da se prihvati bilo kakav mehanizam, pa i onaj koji Teheranu ostavlja više uticaja nego što bi Brisel želeo. Geopolitička realnost je da je Hormuz sada poluga, a ne samo plovni put.

Sledeći korak je nova runda razgovora, bez najavljenog datuma. Da li bi Evropa trebalo da prihvati mehanizam u kome Iran zadržava deo kontrole nad moreuzom, ako je to cena za jeftinije gorivo?