Iran ponovo zatvorio Hormuz, optužuje SAD i Izrael za kršenje

Za zemlju koja gorivo i grejanje plaća po cenama vezanim za svetsko tržište, svaka kriza na Ormuskom moreuzu stiže do srpskih pumpi pre nego do naslova. Zato je odluka Teherana od 20. juna, kojom je po drugi put u kratkom roku proglasio zatvaranje ovog uskog plovnog puta, vest koja se tiče i Beograda, a ne samo Zaliva. Iran kao razlog navodi prisustvo izraelskih trupa u Libanu, koje tumači kao kršenje memoranduma o razumevanju, dokumenta čije je potpisivanje pre samo nekoliko nedelja delovalo kao početak smirivanja.

Garda revolucije, elitna jedinica iranskih oružanih snaga, uputila je upozorenje da plovila ne prilaze moreuzu jer će im, kako je saopšteno, bezbednost biti ugrožena. Iranski zajednički vojni vrh opisao je potez kao prvi korak u odgovoru na ono što Teheran naziva nepoštovanjem obaveza Sjedinjenih Država i Izraela. Reč je o jeziku koji ostavlja prostor za eskalaciju, ali i za povlačenje, što je obrazac koji iranska diplomatija koristi kada želi da pošalje poruku bez potpunog zatvaranja vrata.

Da li Iran zaista može da zatvori moreuz?

Američki Centralni komandni štab, poznatiji kao Centkom, brzo je demantovao iransku objavu. U saopštenju je navedeno da Iran ne kontroliše Ormuski moreuz i da se saobraćaj nastavlja, čime je Vašington pokušao da umiri tržišta pre nego što panika podigne cenu barela. Brojke idu u prilog toj tvrdnji. Istog dana, pre nego što je zatvaranje objavljeno, kroz moreuz je prošlo 55 komercijalnih brodova sa oko 17 miliona barela nafte, što je pokazalo oporavak posle nedelja ograničenja i sugerisalo da je deklarativno zatvaranje za sada upravo to, deklaracija.

Geopolitička realnost moreuza je, međutim, složenija od pukog pitanja ko ga fizički drži. Iran nema potrebu da blokira ceo plovni put da bi izazvao poremećaj. Dovoljno je da osiguravajuće kuće podignu premije, da kompanije preusmere brodove, da se isporuke uspore. Tržište reaguje na rizik, a ne samo na stvarno zatvaranje, i upravo na toj razlici Teheran gradi svoj pregovarački kapital. Saobraćaj koji se nastavlja i pretnja koja visi u vazduhu mogu da postoje istovremeno.

Šta zatvaranje znači za Evropu i region

Brisel ovu epizodu prati sa nelagodom koja se ne saopštava glasno. Visoka predstavnica Evropske unije za spoljne poslove već je tokom prethodnih kriza u Zalivu pozivala na uzdržanost i otvorene diplomatske kanale, a Evropska komisija je više puta naglašavala da bezbednost energetskih ruta čini deo evropske bezbednosne računice. Za Uniju, koja je deo uvoza preusmerila ka drugim dobavljačima posle ruske invazije na Ukrajinu, svaki novi šok na Bliskom istoku znači da se prostor za manevar dodatno sužava.

Za Srbiju i region implikacija je konkretna i merljiva. Cene nafte na svetskom tržištu prelivaju se na cene na pumpama, na troškove prevoza, na inflaciju koja se oseti u svakoj kućnoj kasi. Zemlje Zapadnog Balkana, koje energente uglavnom uvoze, nemaju instrumente da apsorbuju nagle skokove cena onako kako to mogu velike ekonomije. Diplomatski kanal koji bi vodio ka novom smirivanju zato nije apstrakcija iz dalekih prestonica, već pitanje koje se tiče budžeta domaćinstava.

Za sada postoji jedna stvar koju i Teheran i Vašington naizgled žele da izbegnu, a to je trenutak u kojem retorika preraste u stvarni incident na vodi. Memorandum koji je trebalo da bude osnov za primirje sada je predmet spora oko toga ko ga prvi krši. Ako je zatvaranje moreuza zaista samo prvi korak, kako kaže iranski vojni vrh, koliko će koraka biti potrebno pre nego što se neko od aktera odluči da se vrati za sto, umesto da pošalje sledeću poruku preko brodskih ruta?